Od trenutka kada sam podigla sajt gde sam konačno posložila sve stvari koje znam da radim, i podelila post na Instagramu o tome, nebrojeno puta sam se zapitala zašto — zašto sam uopšte pokrenula sve ovo, zagazila u nešto svoje, dodala sebi na leđa i srce novi izazov? 

Ako hoćete uspeh, potrudite se, ali dovoljno 

Preduzetništvo je nešto što za mene nikada nije značilo bilo šta pozitivno, da me je neko pitao pre par godina, rekla bih da je to samo jedan neprekidan zahtev, iskazan pretežno onlajn, da pokidamo i budemo nagrađeni uspehom: ako niste pokušali, niste uspešni, ništa dobro u životu niste uradili, pozdrav, ali ne srdačan. U celoj priči o preduzetništvu naročito sam detonirala iznutra na ideju da samo treba dovoljno da se potrudimo, i nema šanse da se ne vide rezultati. Ako nije uspelo, znači niste dali sve od sebe, vi ste krivi, morate bolje. Pa ne.

Skromnost i nežna pahuljica života 

Moje (uglavnom ne toliko nežno i blago) životno iskustvo me je naučilo važnoj osobini koje u čestim hvalisavim predstavama interneta gotovo da nema — skromnosti. Svesti da nekad možemo mnogo da se trudimo, i da sasvim izostanu rezultati koje želimo. Svesti da sjajni ljudi ne dobijaju uvek aplauz od društva, a da oni najglasniji, a neretko bez potrebnih znanja, s radošću stavljaju lovorike na glavu, a i na društvene mreže. I da, razume se (ovo ste sigurno očekivali, ako me duže vreme pratite) i svesti da je na kraju krajeva ljudski život jedna nežna pahuljica i da nam zdravlje i sigurne životne uslove koji nam omogućavaju razvoj kakav želimo niko ne garantuje. Jedini uspeh koji mogu da prihvatim stalna težnja da živimo u skladu sa svojim srcem, onako kako možemo, koliko možemo.

Siguran posao, jedan identitet

Da me je neko pitao pre par godina, takođe bih rekla da mi ne pada na pamet da budem preduzetnica, htela sam samo da se jednom za svagda uklopim, saberem život, i da na pitanje čime se bavim, mogu da kažem samo jednu,  jednostavnu stvar.

Htela sam da budem “normalna” kao “svi” ostali sa redovnim strukturama života u kome se zna neki red. Htela sam i taj posao od 9 do 5 kome sam više puta nego što je trebalo dala šansu, htela sam i sigurnu platu, ma koliko mala bila. Nije se desilo, to vam je jasno, inače vam ne bih pisala ovaj tekst. 

Opstajanje u neprijatnosti

Tu ideju “normalnog života” umesto neprekidne nesigurnosti od projekta do projekta, sam pokušavala da ostvarim sve dok mi se nije desio burnout odnosno sagorevanje od pokušaja da budem ono što nisam. Nisam mogla da uradim ni najjednostavnije stvari kao što je slaganje veša u ormar, a o stvaranju bilo čega kreativnog nije vredelo ni misliti. Skoro dve godine provela sam u takvom stanju dok se taj bunar nakupljenog umora nije iscrpeo bar donekle, pa sam napokon razumela unutrašnji glas koji kaže:

dosta više bre!

Dosta više sa porukama i mejlovima posle radnog vremena, dosta umora, dosta izvinjavanja za grešku koju nisam napravila, dosta rada i na svom i na tuđem radnom zadatku, dosta “uvaljivanja” stvari jer je hitno, dosta krivice, dosta geslajtinga i bezobrazluka, a vala dosta i mog pristajanja da sve to trpim i mislim kako ne mogu bolje, ne prema drugima, nego prema sebi. Dosta i potplaćenosti i “trebalo je ranije da najaviš odmor”, dosta preskakanja obroka, dosta pokušaja da budem najbolja radnica ikada što dolazi prva, a izlazi poslednja jer neće biti pohvale, a ni para, neće biti ni smisla, posebno ne kad budem sedela na fizikalnoj terapiji i gledala kako mi stavljaju lek na ruku gde su mi se upalili nervi ne znajući da li ću moći opet da je koristim. A mejlovi i dalje stižu.

Svaki rad mora da bude težak?

Odgajana sam tako da verujem da je rad dobar i samo kad je naporan i uzima mnogo vremena. Tačno je da je za mnoge stvari potrebno ulaganje ozbiljnog truda, koji zna i da potraje, ali iskustvo mi je pokazalo i neočekivan obrt — mnogo više puta sam pohvale dobijala za radne zadatke urađene pod pritiskom i na brzinu, nego za one u koje sam uložila sate i sate promišljanja. Zapravo me je zapanjilo saznanje da niko ne zna koliko smo napora u nešto uložili, ljudi vide (i žele) samo rezultate i uglavnom vlada subjektivni sud ocenjivanja. Posle sagorevanja sam zato došla u fazu ozbiljne revizije svoje percepcije rada — i odmora.

Ma kome treba moj odmor?

Pa meni, meni treba, i nema ničeg važnijeg od toga. Meni treba, da bih mogla da nastavim da stvaram, doprinosim, budem na bilo koji način kreativna. Biću dobra radnica, najbolja, ali pre svega sebi, da bih mogla da budem dobra i drugima — najzad sam razumela da tu neophodnu ravnotežu poštovanja granica tela i radnih obaveza moram da napravim sama. Preduzetnički, naravno (ko bi rekao!). Uz još jednu vaznu komponentu:

Pare ljudi moji

Normalno da su me pored toga da rad mora da bude težak i dugotrajan, naučili i to da novac uzimaš ako baš moraš, a zahvalnost se podrazumeva jer su ti dali šansu, bilo kakvu, najčešće volontersku ili potplaćenu, ukoliko imaš sreće. U trenucima kada sam tokom burnout-a ležala u krevetu, dok su se smenjivale migrene i razne vrste neuropatskih i drugih bolova, a ja se oslanjala isključivo na svoju porodicu, osetila sam kao nikad do tad, prvi put bez osećanja sramote — meni treba radno okruženje koje ću da osmislim po svojoj meri, a trebaju mi i pare, i to je normalno, i to ne samo za lekove i sve dodatne troškove koje moje zdravstveno stanje zahteva, nego pare za život. Pare za kafe, pare za topao kaput, za ručak, za putovanje, pare za postojanje. I to je okej. Ne moram da pravdam svetu što eto, želim da imam i avionsku kartu u životu, a ne samo za injekciju kortikosteroida i taksi. Moj život košta, i to više nego prosečan, ali i vredi i znači — sve što sam uradila zahtevalo je godine truda koji i dalje traje  (koliko  je sati psihoterapije iza ovog razumevanja ljudi moji). E sad, šta ako neko kaže:

Možda to može svako

Sigurno gomila ljudi može da napise dobar tekst,, nacrta dobru ilustraciju i vodi stresan događaj sa uživanjem. Verovatno i veliki broj ljudi ima dobar glas, koji prijatno zvuči, ali sumnjam da to može baš svako i razlog je jednostavan, da bi se nešto dobro radilo, makar to bilo i zalivanje korova i zalivanje cveća, mora celo srce da se unese u to, i mora da se da mnogo vremena i rada. Ponoviću:

Mora celo srce da se unese 

I to je tako, a ja želim da nastavim to da radim, baš da unosim srce u svoj profesionalni i aktivistički rad. I želim da budem zdrava koliko je moguće, a da ne brinem toliko o finansijama, i da moj život ima smisao ne samo u mom ličnom rastu i razvoju, nego i u rastu i razvoju svih nas. Znate šta sve radim — glas, tekst, dizajn tako da:

Izvolite u digitalni salon, znate nekoga

Zato, ako vas neko pita je l imate nekog ko se bavi povezivanjem ljudi kroz nežno oblikovanje mogućnosti komunikacije znate šta da kažete, a možete i da podelite ovaj tekst 💙 

hvala najnežnije, rastemo zajedno! 

naslovna fotografija: Malvestida, Unsplash