Obrazovanje bi trebalo da bude dostupno svima, uvek i svuda — besplatno. Ovaj stav ne dolazi iz objektivnosti (verujem da je objektivnost uglavnom teško ostvariva) već iz vrlo ličnog životnog iskustva, koje se može formulisati prilično jednostavno: bez obrazovanja nema razvoja ni nas samih, a ni društva.

Iz lične perspektive, dodala bih i “bez obrazovanja ne bih bila živa” (ko dođe do kraja kazaće mu se samo, da se književno izrazim), a dok pišem ovu rečenicu, udaljenost između mene odrasle, danas, i mene kao devojčice od nepunih devetnaest koja kreće da polaže prijemni, sažima se u jednu tačku u kojoj je zapravo sve paralelno, i na momente jednako strašno kao što je bilo tada. Sećanja su kao film, kad ga gledaš, sve deluje stvarno kao da se i sami nalazimo tamo, iza ekrana, i kad se sve to pokrene, scene su kao trejleri, samo je mnogo manje zabavno.

Ne znam da citiram u ovom filmu

Jednostavno rečeno, mislila sam da će film o mojoj potrazi za znanjem ići lagano, evo scene gde sam u školskoj biblioteci, imam nekih deset godina, molim bibliotekarku da mi dozvoli da prekoračim broj dozvoljenog broja knjiga i ponesem kući bar još tri, evo scene gde sam u gimnaziji, baš sam ponosna jer sam pročitala svu lektiru i više od neophodnog, evo me u biblioteci na fakultetu potpisujem revers za prve knjige koje pozajmljujem, evo doktoriram, i pametna sam, napokon pametna, plus mogu i da citiram sve što vam padne na pamet (ovo poslednje se nikad nije desilo, a da citiram i dalje ne umem).

Stvarnost je drugačija

U stvarnosti, moj film o obrazovanju se sastoji od nekih drugih slika, i na mnoge od njih želim da se isplačem kao na Titanik (to je jedini film gde sam stvarno dopustila sebi da ridam kad se završio), zato što, iako sam ih ja doživela, te scene nisu samo moje, delim ih sa mnogima kojima je obrazovanje jednako velika ljubav, ali im je često bilo nedostupno.

Scena 1: sat

Hodnik ispred sale gde polažem prijemni za Katedru za opštu književnost i teoriju književnosti. Ponela sam sa sobom samo Miljkovićeve pesme, ali ne mogu da se setim da li sam ih zaista i čitala. Ljudi oko mene i dalje se pripremaju iz beleški, ja gledam u prazno i ignorišem ozbiljnost situacije, doputovali smo iz sela, tata i ja, samo zbog toga, u veliki Beograd gde sam se svako malo okretala i divila zgradama, nemam luksuz da omašim budžet, mislim kako su svuda oko mene knjige, i kakva je to magija. Tata mi daje svoj sat sa plavim brojčanikom, kaže: “da vidiš koliko ima sati, da ne brineš”. Ostaje ispred, dok ja pišem esej i radim test iz gramatike. Godinama kasnije sam shvatila da mi je sat dao da bih znala da je on tu, da se ne plašim više nego što moram.

Scena 2: crvena linija

Na jedva uhvaćenom internetu u svojoj sobi u selu prolazim listu za studentski dom, da vidim da li sam upala u Karaburmu. Tad već znam da sam četvrta na listi za faks, i definitivno sam na budžetu. Listam i listam i listam, i prolazim imena i imena, a na kraju i crvenu liniju, koja označava da svi ispod toga nisu dobili dom. Ruke mi se tresu, dok panično vraćam sve ispočetka, da nisam pogrešila? Svoje ime nalazim negde daleko ispod linije. Gledam dugo u pod i onda ustajem da odem u dnevnu da kažem mami i tati, a znam da nema šanse da iznajmimo stan — jer u tom trenutku nemamo novca ni za šta.

Scena 3: blokiramo faks

Sedimo na barikadama u holu Filološkog, nakon što se ponovo pokrenula diskusija da li će budžet biti 60 ESPB (čista cela godina, svaki ispit je određeni broj bodova). Ja sam tada već položila sve ispite, nakon čega sam otišla kući kod mame i tate na turu infuzija i oporavak imuniteta koji sam uništila, imam prokleti budžet, ali ostajem tu za sve one kojima je 48 ESPB jedina šansa da nastave studije. Narednih godina uvek iznova strahujem da li ću upasti na budžet jer mi od toga zavise stipendije, pravo na dom, i ishranu u menzi. To stanje straha za budet opisujem kao pripremu za giljotinu, kad sam već legla na onu spravu i samo čekam da neko pusti sečivo. Već tad dobro razumem da je znanje luksuz, i sve nedostupnije za sve one koji ne mogu da ga plate.

Scena 5: plakanje na stepenicama Rektorata

Sedim, plačem, i naglas psujem, Boga, fakultet i univerzum zajedno. Administrativnom greškom, na kraju četvrte godine, pred samo diplomiranje, ispostavlja se da mi fale neki bodovi koje nemam način da nadoknadim, sem da produžim godinu. Nemam pare, nemam posao, nemam nikakav izlaz, imam samo sebe, i veštinu da obrišem suze i nastavim da guram dalje. Penjem se u kancelariju, i posle u oktobru dva polažem šta treba, i kad dobijem mejl da je gotov i poslednji ispit, ne smem da zovem kući i javim da sam završila faks jer se bojim da će opet biti neka greška.

Nema šanse da ne može bolje od ovoga

Priča o znanju i obrazovanju za mene nije samo borba za naizgled apstraktne stvari poput besplatnog obrazovanja, dostupnih stipendija, besplatnog prijemnog ispita, i još gomile toga što je važno, i zavisi od individualnih potreba (budućih) studenata. To je mnogo šira ideja kojom pokušavam da promenim opšte osećanje da ne može bolje i ne može drugačije od ovoga, jer iskreno verujem da može — čak i u kapitalizmu (iako dok vam ovo pišem plaćam svaki preneti bod na privatnom fakultetu i školarinu koja je povelika). Mora da bude bolje, i nije da samo želim da dam svoj doprinos tome, jednostavno moram da pokušam da uspostavim neke nove narative na koje smo izgleda zaboravili, evo ovde samo dva:

#1 Obrazovanje je pitanje svih nas

Nije stvar u tome da li želimo da dajemo ljudima šanse da se obrazuju (dozvolite da ponovim — besplatno), to je pitanje neophodnosti, jer od toga koliko možemo da pristupimo znanju zavisi budućnost svih nas, a i ove zemlje iz koje mladi neprekidno odlaze. Od toga da li imamo mogućnost da se obrazujemo zavisiće naša sposobnost da oblikujemo svoj život kako želimo, da ga bolje razumemo, a i da doprinesemo društvu (život nisu romani, to ste i vi sto puta čuli, ali iz romana ipak može mnogo da se nauči o ljudima i životu, a i o nama samima). Društvo koje ne ulaže u obrazovanje i koje ga ne čini dostupnim svima koji žele da uče, osuđuje sebe na propast.

#2 Ljudi vole znanje i obrazovanje

Sigurno da ne žele svi da uče i ne sanjaju o tome da doktoriraju, i to je okej, s tim što je takođe moguće da oni koji bi to možda i želeli, ali nikada nisu imali priliku za kontakt sa znanjem i obrazovanjem, neće ni znati da li je u njima možda postojao potencijal da budu izuzetni u nekoj oblasti, na primer, molekularnoj biologiji. Duboko verujem da je potreba za znanjem, razmišljanjem i povezivanjem ideja u nama suštinska, i postoji oduvek, samo se ispoljava na različite načine. Zato svako, ali svako ko želi, zaslužuje priliku da studira. Prepuni smo kapaciteta, samo nam treba dodir sa nečim što će nas inspirisati.  Prilika za taj susret ne sme da bude dostupna samo onima koji mogu da je plate. 

Giljotina egzistencije

Moj odlazak na fakultet je bio toliko stresno i strašno iskustvo da bi za to više odgovarala knjiga od ovog bloga (zato sam i podelila ovih nekoliko scena iznad). Šta bi se desilo da ipak nisam uspela da odem? Linija je bila tanka, i mnogo puta sam izbegla onu pomenutu giljotinu egzistencije za dlaku, evo ovde samo nekoliko ilustrativnih činjenica da u tom trenutku moji roditelji nemaju posao, tata je bolestan, a ja mogu da okačim mački o rep to što sam uvek bila odlična učenica. Često sam postavljala sebi to pitanje i ako odgovorim iskreno, to stvarno jeste bila razlika između života i smrti u pravom smislu te reči. Imala sam (ne)sreću da uz ceo porodični haos pripadam i toj maloj često zanemarenoj grupi osoba sa zdravstvenim izazovima. Nisam mogla da zamislim da ostanem u selu, ili malom gradu, gde u poptunosti zavisim od pomoći drugih, a moja ljubav prema znanju je više kao neki kuriozitet za zajednicu nego što označava bilo šta korisno. Verujte mi na reč kad vam kažem sledeće:

Bilo mi je skroz okej da umrem ako ne uspem da odem na faks.

Da, znam kako ovo zvuči. Poenta je da sam se provukla kroz iglene uši i izašla na drugu stranu gde me vidite danas tako što sam kucala na svaka vrata na koja sam naišla, koliko god puta treba, ali i dalje sam svesna da je više do sreće i pravih okolnosti koje su se otvorile kada je trebalo (najčešće tačno onda kad više nemam ni snage ni poverenja), upornost bez toga ne znači mnogo. Sad kad mogu da vam pišem ovaj tekst iz osunčane dnevne sobe dok pokrećem neke svoje projekte, osećam ogromnu odgovornost da pišem i pričam o svemu ovome jer:

Želim da generacijama koje dolaze bude lakše.

Imam utisak da se svake godine sve više otežava pristup budžetskom studiranju, stipendijama, i drugim vidovima podrške, a bez toga mnogi od nas ne bi imali baš nikakvu šansu da izađu iz svojih nepovoljnih životnih uslova i rascvetaju se onako kako njihova radoznalost i jedinstvenost zaslužuje. Osećam ličnu odgovornost da makar pričam o tome jer bez studiranja na budžetu i stipendija nikad ne bih završila fakultet — i znam da nas ima još mnogo, ne samo onih koji su ovaj put prošli, nego i onih koji tek treba da dobiju priliku da njime krenu.

Do sad ste već shvatili koliko je ovo lična tema za mene, ali čini mi se da ovo što sledi može da bude i nešto nalik na objektivno, a nadam se i motivišuće:

Znanje je super — i nije okej da bude dostupno samo za one koji mogu da plate, i da, znanje je važno, stvarno važno, za sve nas. Ne smemo da dozvolimo da poverujemo u suprotno.

Naslovna fotografija: Alex Lvrs, Unsplash