Ovih dana ponovo učim nešto neobično: kako da padnem, unutar sebe, i ka spolja. U tom procesu razumevam da sam još jednom u životu upala u zamku straha od pada, i osećanja da on ne treba da se dogodi. Normalno da je potrebno i poželjno pasti. Kako bismo inače znali da ustanemo i uradimo ono što treba kad za to dođe vreme?

zaranjanje u beton 

Padanje je bila moja specijalnost, i to ne u metaforičkom smislu. Sva deca padaju, ali ja sam bila rekorderka i to ne jer sam htela nego jer sam morala. Potrajalo je dok sam naučila da hodam, a kad napokon jesam, počelo je, neprekidno, svakodnevno. Nikad nisam imala dobru ravnotežu, i scena u kojoj najednom zaranjam u travu, seno, ili beton u dvorištu bila je sigurna kao i disanje, s tim što kad dišeš sledeći udah nije garanrovan, a moj pad je bio stoprocentno pouzdan. 

stvarno boli kad se padne 

Odrasla sam sa modricama koje su neprekidno prolazile i nastajale, ogrebotinama, sa uganućima nogu i ruku naizmenično. Bol je u tome još jedna garantovana stvar, onaj fizički, čija jačina prolazi kroz celo telo. Nema ničeg romantičnog i lepog u tome da neprekidno imaš razbijene laktove, dlanove i kolena. Nema ničeg romantičnog i lepog u bolu uopšte, ni tom što nastaje u direktnom kontaktu sa tlom, ni u onom koji bolje upoznajemo kasnije, i pripisujemo ga srcu, a ne koži i kostima. Padati, to strane može da deluje čak i herojski, iznutra je samo — bolno, i ništa više, čak i kad odmah nakon toga odskočimo i nastavimo dalje, ali

sve zavisi od veštine 

Naravno da sam zajedno sa disanjem i padanjem naučila da u svemu ima jedna super stvar — ako naučimo kako lakše da padnemo, manje će boleti. Nekad je to prosto nemoguće, mora da se padne tako da nam se svaka kost zatrese i celo telo zamrzne u trenutku, da bi odmah zatim sigurno potvrdili da smo živi baš zato jer boli. Nekad je, međutim, u milisekundama od trenutka kad zapnemo o nešto na zemlji, ili u životu, do trenutka kad pošteno padnemo, moguće promeniti tok stvari. To se zove veština, i njeno pravilo je samo jedno: iskuliraj koliko možeš, ili u nastavku:

priručnik za padanje

Rečenicu: “padaš, samo mirno!” kao dete nikad nisam svesno rekla sebi, ali kad sam odrasla naučila sam da je čujem u sebi i da se oslanjam na taj miran, svež glas, koji mi jednostavno, bez ikakve nepotrebne drame, kaže šta da radim, vidi, sad padaš, samo mirno, i tako mirna iznutra i u jednakoj meri preplašena, pomerim neki deo tela milimetar u jednu ili drugu stranu, i izbegnem ivicu police, stola, izbegnem ivicu postojanja, takoreći. To je valjda, priručnik za padanje.

izbor je iluzija

Dosad sam vam govorila o padanju koje se zasniva na telesnom iskustvu, ali podrazumeva se da mislim i na ono životno, koje se odnosi na naš razvoj iznutra i sve ono što nas snalazi u životu. I za modricu na kolenu, i za posečen dlan, i za projekat važi isto — izbor je iluzija, sigurno padamo, a kada i koliko ostaje da se vidi. Kad se ovako napiše, zvuči strašno, ali ustvari je jednostavnije nego što deluje, prosto zato što nas niko ne pita da li nam je okej pad, možemo samo da ga polako prihvatamo, unapred. Jer, koliko god se pripremali, kontrolisali situacije, bojali se

pad je garantovan, i neophodan 

Kad vidim silne sadržaje po internetu koji govore o uspehu i izboru da se bude uspešan/a, uz zanemarivanje neophodnosti padanja, dobro se zapitam da li su ti ljudi ikad dobro razbili neki deo tela za početak, a zatim, jesu li osetili neku drugu vrstu ozbiljnijeg životnog pada, neki gubitak, slom koji ih je podsetio koliko su nežni i lomljivi? Naravno da jesu, svi smo, ali govoriti o padu, i tome da je to jedan normalan proces, bez koga ne možemo, koji nam je garantovan i neophodan, kao da je i dalje tabu. Dajte nam još priča o uspesima, o rešavanju problema, o tome kako smo pokidali! 

zašto nam niko ne govori o ležanju u travi nakon pada

Kad još ne znamo ni ko smo ni gde smo, ali razumevamo da smo pali, gledamo u nebo, u sebe, procenjujemo šta smo razbili, pa se tek onda polako sećamo na šta smo pali, je li trava, beton ili svemir. Zašto nam niko ne govori koliko je dragoceno da ponovo nalazimo sebe, u projektu, za računarom, ili na betonu, dok još nismo ustali ali smo u međuprostoru razumevanja, evo me, tu sam, samo još malo da dođem sebi.

lezi, odmori

Sposobnost da se nakon pada takoreći smesta odskoči sa zemlje, ili sa životnog izazova, posmatra se kao posebno poželjna veština. U tome se propušta prilika da se obrati pažnja i na one koji razumeju da su se toliko razbili, da im stvarno treba da još malo odleže u travi, na betonu, ili nakon poslatog mejla, pa da tek onda polako ustanu. To je ono kad kažemo sebi: lezi, odmori, pa ćemo polako, jer možda prvi put stvarno osećamo, do kostiju, da brže i ne možemo. I znate šta ću sad da kažem, navikli ste, da, to je sasvim okej, stvarno je okej.

priručnik za ustajanje

Ostani malo tu gde si pao, ili pala, odmori koliko ti treba, ili koliko ti okolnosti dozvoljavaju, svakako najduže moguće, gledaj malo u nebo, u ekran računara ako moraš, u tugu, u brigu, u knjigu, u travu, pa onda kreni lagano da se pridžeš. U priručniku za ustajanje najvažnije je — ustati. Kako ćemo to da izvedemo, stvarno nije važno. U travi, u prašini i na betonu, na tepihu, u tekstu i knjigama, u projektima, u srcu, nakon ležanja, ustajala sam oslanjajući se nekad samo minimalno, a nekad držeći se za sve što mogu da dohvatim bukvalno i figurativno. U procesu sam neretko dodatno lomila stvari, sebe, svoja i tuđa očekivanja, ali sam naučila

sve što se na kraju računa je da li sam ustala

i više se ne ložim da sve moram sama. Kad nešto ne znam, pitam. Kad vidim da sam se pošteno izrazbijala, odem da vidim ko može da me previje i zaleči. Pogledam kako mogu sebi da pomognem, da bih posle mogla da pomognem drugima. Kad osetim da je vreme da stanem, stanem. Realno gledano, verovatno mnogo puta i dalje radim sve što mogu da izbegnem pad, ali negde duboko iznutra sad imam poverenja u njega, i znam da mu dugujem zahvalnost iako

ne volim, ali poštujem padanje 

jer ne znam ko bih bila da nisam padala, i ustajala, i da nisam konačno shvatila da u nekim situacijama stvarno moramo da ustanemo sami, i to je skroz u redu, a u drugim možemo da tražimo pomoć, isto je u redu. I dalje smatram da nema ničeg romantičnog ni herojskog u padu, ali neophodnost tog iskustva uvek postoji jer nas ono čini potpunim bićima. Bez padanja se ne raste, i bez padanja nema ustajanja, a bez saznanja da možemo da ustanemo, nema poverenja u našu snagu i krhkost koje idu naporedo — do sledećeg kruga, za koji ćemo biti makar malo spremniji. 

Naslovna fotografija: Unsplash, Emily Budd