Najviše volim kad pada kiša. Kao da se sve kupa, i rasipa i sastavlja u isto vreme. Volim kad prolazi tramvaj, a ja čekam da bude zeleno, da mogu da prođem i ja.

Na pešačkom, pod kišom, kraj mene stoji čovek, čekajući da pređe. Kraj njega je mali žuti pas. Lepo kisnemo zajedno. Čovek i ja čekamo mirno, a pas bi da preskoči ulicu, premešta se brzo s noge na nogu, gleda u čoveka s iščekivanjem, pusti me, pusti me da pretrčim. Tramvaj prolazi, prolazi autobus. Čovek se nežno spusti kraj malog psa, i počne da ga miluje po glavi. Ne čujem od kiše šta mu tačno govori, ali vidim da je meko, toplo, prepuno ljubavi. Vidim kako ga pas gleda s poverenjem, kako jedan drugog na neki čudan način teše, evo me, postojim kraj tebe, čekamo zajedno. Na žutoj, miloj glavi malog psa, čovekova ruka stoji kao zaštitni oklop, odlazi i vraća se, greje i teši. Evo mali moj, sad ćemo. 

Gledam i plače mi se, osećam kao da mi se srce smrvilo i sastavilo u sekundi, jer postoji svet u kome su taj čovek i pas, u kome žive ljubav i bezuslovno poverenje jednog bića prema drugom, jedna nežna, tako nežna krhkost malog žutog vižljastog psa, i visokog tankog čoveka što ga spremno prihvata, nosi njegov strah, spušta se na visinu tog malog žutog plamička otvorenosti, jer zna, pas je njemu mnogo puta bio ono što je on psu sada, vidim te, čujem te, i volim te. S tobom mi je lakše da čekam, i kad se gledamo u oči manje se bojim.

Kad svetlo konačno pređe u zeleno, pas kao strela pređe ulicu jednim skokom, mala žuta mrlja maslačka, duguljasta forma vatrice nestrpljenja, kometa radoznalosti, šta je sa druge strane, šta je, povedi me, idemo zajedno. 

Čovek hoda polako, i blagim pogledom prati skakutanje psa, za njima polako koračam i ja, baš polako jer ne mogu brže, i ne želim, htela bih još malo da ih gledam, a posle na miru da plačem, jer je lepo, lepo je, i svet mi je manje težak, i smrt mi je manje teška, i tuga mi je manje teška, jer postoje čovek i pas, mali žuti pas, kog bih rado pogledala u oči i potapšala po glavi, da mu zahvalim, samo da mu zahvalim što postoji, kao što bih tog nepoznatog čoveka s lakoćom zaglila samo zato što leči znati da postoji čovek koji psa toliko voli, i razume, i ne grdi ga jer ga nosi brzina i njegov nežni nosić koji bi da njuši još pod kišom, da otkrije sve tragove i mirise, nego siđe u visinu njegovih očiju, prigrli ga, evo me, tu sam, idemo da onjušimo kišu zajedno. 

Ponekad dopustim sebi da mislim, pas je srećniji od mene, pas se raduje prelasku ulice, čeka da vidi šta je sa druge strane, ja sam svakog dana pomalo kao da prelazim Aheront, kao da nisam u stanju da ne uočim sva mesta na kojima se rastajemo, na kojima nestajemo, druga strana je puna neizvesnosti, čak i druga strana ulice, umem li ja još da nanjušim kišu, da uživam što pada, umem li da podignem glavu u svet, visoko, da pogledam krošnje drveća, da omirišem kafu, da omirišem zemlju, asfalt?

Moje oči vide psa, vide čoveka, pas i ne zna da postojim, ali ja znam da on postoji, čovek ne zna da ja postojim, ali ja znam da on postoji, i želim mu da još dugo, dugo sa svojom malom žutom kometom psa korača Beogradom, osećam kako mi srce poseže za njima, kao da je već van, i jedan otkucaj ih je već okrznuo, kao impulsom ljubavi, varnicama koje izlaze iz šporeta kao kad ga moja mama zimi loži, evo male kiše tople nežnosti, dva lepa, mila bića, dve vitke trske na vetru, nežnom vetru postojanja, koliko vas volim, i koliko vam sreće i lepote priželjkujem, nećete znati, ali ćete sigurno osetiti, ljubav ne prolazi neopaženo, to znamo sve troje, pas, čovek i ja, čak i kad ne možemo da je imenujemo.

Fotografija: Unsplash, Ethan Sexton