Mi ustvari ne razumemo šta to znači ne biti sasvim zdrav, dok nam se ne desi neka krhkost, jer stvarno razumevanje zahteva da dodirnemo bol i nestabilnost koju nosi kompleksno zdravstveno stanje, odsustvo zdravlja, to je taj nedozvoljeni bezobrazluk u kapitalizmu, slabost kao eksces, kao greška. U takvoj atmosferi najteže je očuvati i negovati brigu i razumevanje za drugog, i vratiti u težište podršku kao normalan odgovor društva i pojedinca, bez krivice koja pada na osobu što se usudila da ne bude zdrava, i ne bude dovoljno uspešna.

Kapitalizam i razumevanje drugog

U kapitalizmu nema mesta za razumevanje drugog, jer od sopstvenih briga i izazova gubimo iz vida tuđe, i dešava se neko implicitno okrivljavanje koje nikad nije direktno izgovoreno, razumem ja tebe, teško je ne biti zdrav, ali svi moramo da platimo račune. To da u tom istom kapitalizmu ljudi koji nisu zdravi na još teži način plaćaju račune i moraju da se suoče sa nebrojenim izazovima o kojima i ne govore javno kao da traži da odemo predaleko, ne zato što smo neljudi, zato što nam je srce zatvoreno, nego zato što smo uplašeni, zato što apstraktnost tuđeg života izloženog bolesti i nestabilnosti zdravlja prevazilazi naše iskustvo, i zato što nam je teško da osetimo da u tom sistemu koji ne podržava nikakvu različitost, slabost, nežnost, bolest, lečenje, i mi sami lako možemo da se nađemo na drugoj strani, i to nas plaši. 

Kultura ćutanja

Zbog toga svako ko ima neki zdravstveni problem rano nauči da ćuti — ne vredi govoriti jer odrednice poput boli me glava, bole me kosti, nemam snage da ustanem danas onaj ko sluša očitava u svom iskustvu (što je očekivano) a mi ne možemo da prenesemo gradaciju, kako objasniti da nam se nemoć, očaj, tuga, krivica, bes, i generalno bespomoćnost jer ne možemo da budemo ono što želimo, pošto su granice našeg tela jasno ucrtane i izolacija, da se zadržala u kostima, izolacija negovorenja, izolacija nepoverenja, pa sigurno da nije baš toliko strašno, sigurno te ne boli toliko, evo i moja rođaka isto, posle nekog vremena se prosto zatvorimo iznutra i spolja i naučimo da kako da makar izgleda kao da znamo da igramo po pravilima.

Samo se dovoljno potrudi

Pravila kapitalizma nalažu narativ da svako ko se dovoljno potrudi — može sve. Onaj ko živi sa zdravstvenim problemima koji su kompleksni zna koliko je to netačno, i ne samo netačno, nego i naivno, nekad mi se čini da to mogu da izgovore samo ljudi koje kao da nije dotakla totalna nestalnost života, strašni gubici koji dolaze ni od kuda, telo koje u jednom trenutku radi, u drugom se onesvešćuje, a ipak nije samo to, ima ih mnogo koji su baš posle dodira sa nekim slomom odlučili da su oni najjači, i da će trudom i radom nadomestiti nestalnost postojanja, iluzijom kontrole, jer teško je suočiti se sa tim da smo toliko nežni koliko jesmo, da je naš život jedan mehurić od sapunice čije postojanje zavisi od nebrojeno uslova i uzroka, a ne od naše volje, iako je volja, trud, rad, nastojanje da se napreduje, neophodan uslov za život, ali uz skromnost. Priča da smo sami krivi ako nismo uspeli ide na ruku samo kapitalizmu (a time i raznim vrstama eksploatisanja), jer ćemo ostati izolovani ne samo zato što nismo zdravi nego i jer se nismo dovoljno potrudili, da jesmo ne bi nam bilo ovako, a to naprosto nije tačno.

Opravdanje za postojanje 

Život u telu koje funkcioniše drugačije podrazumeva da smo pored ćutanja rano naučili da moramo da se pravdamo za postojanje. Izvinite što ne mogu, izvinite što mi nije dobro, izvinite što mi treba podrška, izvinite što mi treba novac u većoj meri nego vama jer moram sve da platim, kako se usuđujem da tražim kad je svima oko mene teško, izvinite što smetam, izvinite što postojim ovakva kakva sam, evo nadoknadiću vam, radiću više, biću bolja od svih samo da se ne primeti, samo da niko ne kaže da nisam dovoljno dobra, onesvestiću se kod kuće i plakaću sama dok se paralelno umivam nad lavaboom, samo da vam ne smetam, da ne izlazim u javnost ovako krhka i slomljena, evo opravdaću što sam tu, što se nisam dovoljno potrudila da imam sve i uspem, recite mi još koliko treba sati da radim, koliko još da se dokažem? Ne, ne ne. Niko nikada ne bi smeo da opravdava svoje postojanje, posebno ne svi oni kojima je život sam i održavanje društveno prihvatljivog ponašanja (preuzimanje i izvršavanje svih porodičnih i poslovnih obaveza) prelaženje zdravstvenih granica.

Bezobrazluk zauzimanja za sebe

Čini mi se da je u kapitalističkoj kuturi uspeha i onog “svi se trudimo, svima je teško” bolest jedan neverovatan bezobrazluk, jedno ekscesno ponašanje, kako to misliš ne možeš, radi se dok se ne umre, ako hoćeš novac potrudi se još malo. Briga o zdravlju i o ljudima koji jednostavno ne mogu da daju očekivani maksimum mašini neprekidne prozivodnje uspeha i novca postaje potpuno sekundarna. U toj postavci stvari zauzimanje za sebe, zauzimanje za odmor, pristup zdravstvenim uslugama i adekvatnim radnim uslovima, traženje podrške, govorenje da svako ko je u situaciji kompleksnog zdravstvenog stanja zaslužuje onoliko novca koliko mu je potrebno za normalan život (a ne samo za terapije, nego zamislite i za putovanja, kulturu, obrazovanje) zvuči kao svetogrđe. 

Prelaženje granica pristojnosti

Ono počinje onda kada dozvolimo sebi govorenje — jeste, ja sam ta, boli me, nisam dobro, telo mi ne radi tipično, treba mi podrška. Jeste, ja sam ta, hoću da radim manje, a da imam novca, i hoću da nemam samo novac za terapije nego i novac za lep život, kad me već boli, neka bude lepo. Jeste, ja sam ta, i mi smo ti koji izlazimo u javnost da kažemo da nas ima, i da i u sistemu kapitalizma koji ne oprašta bolest i slabost i krhkost tražimo ne samo podršku, nego i mesto da doprinesemo, onako kako najbolje možemo, društvu, drugima, i sebi. Mi prelazimo granice pristojnosti odbijanjem da se pretvaramo da možemo više nego što nam tela dozvoljavaju, da bismo pravdali što postojimo ovakvi, “zahtevni”, prelazimo granice pristojnosti time što želimo život dostojan ljudskog bića koji nam omogućava da ostvarimo svoje kapacitete, i da ne budemo nužno uspešni po standardima kapitalizma, već uspešni po standardima malog, običnog, prelepog dragocenog ljudskog života.

Može li bolje 

Naravno da može.

Svako zaslužuje pravo na puno, prelepo postojanje, pravo na adekvatnu podršku, pravo na uslove života u kojima može da se razrasta i doprinosi, u kakvom god da se telu nalazi.

Toliko je jednostavno.