Tokom leta stojim na tankoj niti na čijem je jednom kraju neprekidna briga, a na drugom potencijal za opuštenost i mir. Između sam ja, dok pokušavam da raširim ruke dovoljno da dohvatim i kafu i knjigu, i mejlove, odmor i sve ostalo, ali da izgleda kao da nije strašno, a jeste. Na društvenim mrežama ljudi idu na more, ceo svet tone u haos, smenjuju se reklame proizvoda i ličnih priča, a povremeno naletim i na neki sadržaj iza kog mogu da osetim pravo, pulsirajuće srce promene na bolje i hrabrosti. 

Usred održavanja ravnoteže na pomenutoj niti postojanja rastegnutoj negde u svemiru, smišljam novi post kojim pokušavam da utešim i sebe i druge, i proveravam koliko je srca, a koliko brige u njemu. Naporedo čitam o algoritmima, zakuvavam sebi kafu, umivam se nad lavaboom i povremeno ne znam ni ko sam ni zašto iznova biram to nestabilno područje tanke prozirne linije, kao što ne znam ni zašto moram da mislim baš toliko, o svemu i uvek. Kad mi voda dodirne lice setim se stajanja kraj reke sa dekom, setim se našeg gledanja u krošnje, setim se i da nema poente da toliko brinem, svi ćemo ionako da nestanemo, i šta sad, taj jedan post koji pravim nije šansa za digitalni trag nego šansa za doticanje srca, jedino u šta još verujem.

U odraslom životu, gde se sa lakoćom sagoreva i ovo malo energije što povremeno prikupimo pa izgubimo radeći tri projekta paralelno, i još nešto sa strane, sa sebe, da srce ima na čemu da živi, lepota se nalazi u zalivanju biljaka i mirisu mokre zemlje posle kiše koja nije superćelijska oluja, u pomenutoj kafi koju nisam opet prosula, lepota je u sećanju da mogu da se setim da imam telo, pa da pomazim sebe po kosi, a ne moram da čekam migrenu, pa da mi tek tad dođe svest o tome da postojim i fizički, u odraslom životu lepota je u poverenju da se može živeti naporedo sa sveprisutnim kolapsom i smrću, da se može jesti bez krivice što i dalje ima onih koji nemaju dovoljno hrane, da se može leći na travu i gledati u nebo i znati da nas zemlja drži, još uvek, i da nas na njoj ima s razlogom.

Tanka nit u svemiru, i na njoj ja, tanka nit u svemiru i moj telefon što se zalepio za dlan, mali megafon nežnosti i otvorenosti i brige za svet, dok brigu za sebe još učim, mali megafon promene, želja da se popravi i zaceli, tanka nit u svemiru i na njoj svi mi između neba koje je visoko, i zemlje koja je tvrda, što kaže moja baka, možda i ima onih koji nisu preplašeni i ne osećaju napor stalnog pokušaja da se nađe mudrost između ćutanja i delovanja, mada mislim ipak da je strah ispod, strah je sakriven u korenu novog proizvoda konzumerističke kulture sa fokusom na individualno često sasvim nasuprot zajedništvu, težnje da budemo kul, opušteni, da uradimo još ovaj projekat, i još ovaj, ali na ovoj tankoj niti između mene i straha nema ničega osim poštenog užasa i lepote, ničega osim podsećanja da se i u situaciji gde smo nigde, iako izgleda da smo negde, možemo sebi da napravimo ljuljašku i pojurimo pravo u zvezde, napred i natrag, dok se opet ne nasmejemo kao deca, a ne kao odrasli što znaju da računi moraju da se plate.

Tokom leta u sumrak stojim i gledam u nebo, i još jednom se podsećam da su sve stvari povezane, ali ne moram baš uvek da razumem kako, da mogu da siđem na travu sa te lepe prozračne niti postojanja, pa da na nju stavim šolju s kafom i knjigu, da mogu da ne brinem toliko, i da preskočim još jednu uspešnu priču nasuprot koje moj mali nedovoljno zabavan život može da deluje nevažno, a ustvari je itekako važan, i lep, lep, toliko lep, da mogu da napravim još jedan tekst o knjigama, da mogu da prepoznam burnout unapred i zastanem, mogu da legnem u zeleno i pogledam oblake iznad, da stavim telefon pored sebe, taj mali megafon mog odraslog života, i da kažem, sad ćemo da dišemo, a posle ćemo da menjamo svet, posle ćemo.