Plakaćemo kod kuće je najveća laž mog odraslog života koju uvek govorim sebi tako, u množini, valjda nas je mnogo iznutra. Ne znam kako sam stigla dotle, ali i sada kada možda prvi put u životu moje oči jasno vide svet kako promiče iza prozora automobila, opet lažem sebe — plakaćemo kod kuće.

Plakaćemo kod kuće u stvarnosti traje dok ne stignem u stan zatvorim vrata, sednem da se izujem pa pomislim, e sad smo na bezbednom, samo ti počni, ali onda samo skinem patike, posedim par trenutaka, pa odem da operem sudove ili da uradim nešto drugo što sam još u detinjstvu naučila da smatram korisnijim, a retko, sasvim retko ostanem da sedim na toj istoj stolici u predsoblju i plačem jedno pet minuta kao da se davim pod vodom, još ređe odem da legnem i plačem još pet uvijena u ćebe, pet je stvarno mnogo minuta za nas što smo rano naučili da je to plakanje jedan sasvim uzaludan posao, deset je izvan svake zamisli, kakvo plakanje, ljudi svakako umiru, stvari svakako propadaju i to neprekidno, idi radi nešto, to je pametnije.

U nekom trenutku života počela sam da osećam kako u meni nestaje svaka zamisao da se mudrost ikad može prisvojiti, jednako kao i razumevanje i znanje, i sažela sam to u jednostavnu rečenicu — sve sam gluplja, lepše rečeno, što sam starija sve se više kruni moja detinja iluzija da ću nekad biti stvarno pametna, i da ću išta od sveta intelektualno razumeti. U tom smislu, da odredim gde u poretku svemira može biti mesto uzaludnog plakanja, naspram osećanja da sam bila pametnija jer sam ipak odabrala da operem sudove ili posložim veš, nemam pojma. Mogu da odredim samo na koju stranu mi preteže srce, i to samo povremeno, ako imam sreće da ga se setim i da ga čujem.

U nekom drugom trenutku života počela sam da osećam da iako je moja sposobnost za plakanje nad mrtvima i nad bezbrojnim teškim događajima u svetu i oko mene, takoreći sasečena u korenu kao uzaludna da bi bila zamenjena često očajničkim, i povremeno krajnje neveštim pokušajima da se rečima, crtanjem, grljenjem, malo umanji bol, postoji nešto što je ipak preživelo  — sposobnost da plačem kad je nešto lepo i dobro. 

Na lepo i dobro, i na nežnost u svakom obliku, mogu smesta da zaronim u okean suza, u potpunoj neverici da, eto, i tome u svom malom ljudskom postojanju imam čast da svedočim, tako u suzama ronim na ulici dok gledam psa kako na kiosku gde se prodaje kafa protura svoju žutu njušku unutra da se pozdravi i dobije grickalicu, pa ga još i pomaze po glavi, kad na ulici zastanem da odmorim i gledam bebu sa dva mala repića na glavi što mi se čarobno osmehuje dok joj govorim znaš li ti koliko si dobra i lepa (nego šta nego da zna, to kasnije zaboravimo, kao i sposobnost da plačemo!), kad jedem kolač koji mi je neko s ljubavlju stavio na tanjir, kad mi padne list sa grane pravo u krilo, na svetlo, prostrano i milo, na sve što znači podršku, na sve što se čini malim, a i malo većim, a što čini zivljenje, što vraća mrvicu nade da ipak nismo uzalud tu, sve sa čime se iznenada dodirnem u postojanju, sa lepim i dobrim, što mi uvek lomi i sastavlja srce, e na to dakle, nekim čudom, milošću svemira, mogu da plačem.

Tako plačem i nakon što sam prvi put jasno ugledala svoje oči u ogledalu, nedelju dana nakon operacije, kao da najednom ne znam više ko sam, one kao da gledaju savim novo i povezuju moj svet u jednu nepoznatu celinu, to traje sekund ili možda jedan eon (zar to nije isto?), tu izrastam kao biljka ka suncu, najednom.

Isto tako plačem na dobro i lepo, na veštinu i znanje koje ume da umije i zaleči nečiji pogled, kao i na veštinu i znanje koje može da proračuna anesteziju i da nas u nju nežno položi pa zatim žive izvuče van iz reke zaborava, tako plačem kad znam da smo pred zakoračivanjem u onostrano što svaka operacija jeste, uvek toliko nežni i krhki da je to skoro nepodnošljivo, pa ipak prevazilazimo tu svoju ljudsku krhkost, ako nam je dato da još živimo i izlazimo sa druge strane potreseni i ispremeštani na nivou bića, i onda danima sedimo među neraspakovanim kutijama svega što sad odjednom više nismo i jesmo, ovako novi, sveži i isponova sastavljeni.

Nećemo plakati kod kuće, plakaćemo gde god možemo, i kad god možemo, na ulici, u kafiću, u kolima dok se vraćamo sa pregleda, ja ti, svi mi. Smrti ima, ali ima i života, plakaćemo zato na dobro i lepo, na žutu glavu psa, i na zagrljaj, i na dodir ruku koje su još žive, plakaćemo na svaki novi početak, na sve što vraća osećanje smisao i pripadanja, na ljudsku dobrotu i želju da se olakša i poboljša sve što se može bar malo popraviti i osvetliti, plakaćemo pošteno, da se čuje, ali ne kao da se davimo pod vodom, nego kao da iznova učimo da dišemo, i gledamo, gledamo, gledamo, ne samo očima što prvi put mogu da usmere svoj zeleni snop ljubavi u pogledu sasvim pravo, nego celim bićem, i celim srcem, e tako.