Negde na Instagramu sam ovih dana naletela na post da nas ne drži živima postojanje u trenutku nego nada, nada u sutra. Iz toga je nastao ovaj tekst.

Volim da zamislim kako bi reči izgledale kad bi mogle da se nacrtaju, tako je nada za mene kao jezero bez dna puno bistre vode u koje rado zaranjam kad je potrebno da utešim druge. Meni samoj te dubine skoro su potpuno nedostupne, između ostalog i jer sam davno pročitala Ničeovu rečenicu nada je najveće zlo i ostala zauvek delom ukorenjena u njoj. Naravno da nije Niče kriv, to što je napisao samo je savršeno saželo i potvrdilo moje tadašnje životne prilike.

Za formiranje poverenja u nadu verovatno je potrebno ono što se danas zove sigurno okruženje, ali u mom dodiru sa svetom bilo ga je vrlo malo. U detinjstvu, sve je oko mene delovalo krhko i porozno, i samo su neka mesta bila stabilna, mesta, a ne ljudi, pa je tako drvo, reka, pogled životinje, čak i oblak na nebu delovao stabilnije od života i postojanja onih koji me okružuju. To razumevanje koje nisam mogla da iskažem rečima, ta strepnja od opšte nestabilnosti, to saznanje da je sve u pokretu i promeni, i da je za naše bivanje u svetu zaslužan čitav splet uslova i uzroka, našlo je konačno jedan dubok izdah u toj Ničeovoj misli kad sam bila nešto starija, a od tada je sve pošlo samo nizbrdo i sve dalje od ideje da se u nadi može naći bilo šta sem nepotrebnog zavaravanja sebe.

To odbijanje da lažem sebe da će biti dobro kad neće da bih se unapred pripremila na katastrofu svake vrste, nije se zadržalo samo na onom očevom dobornamernom ukazivanju na to da će on sigurno umreti, jer mora, i da je to datost, to je bila samo pozicija sa koje sam počela da trčim ne na drugu stranu, nego pravo u susret svemu što ukazuje na to da se svakoj situaciji mora odgovoriti direktno, bez bežanja, sve što treba da nas stigne stiže nas i onako. Tako sam se bojala i naporedo gledala pravo u oči svakoj vrsti ambisa koju sam mogla da doživim ili izmislim, svakoj vrsti ambisa za koju sam pretpostavila da bi mogla da se desi, i u njoj se izgubilo mesto za prepoznavanje onog najobičnijeg ljudskog nadam se da sve može da bude i dobro.

Mesto nade zgodno je zauzelo saznanje na koje sam naišla mnogo kasnije, trenutak je sve što imamo, i sve u šta možemo da se uzdamo. U onom nesigurnom okruženju mog detinjstva gde je stabilnije delovalo drvo koje neko može bilo kada da poseče, od života ljudi oko mene, sve je bilo na ivici, i kasnije se samo nastavilo tako, taj život u neprekidnom, ali retko vidljivom strahu i pritisku, fizičkom i mentalnom, našao je svoj izraz u visoko stresnim situacijama koje sam sama birala, pa i u toj konačnoj potvrdi da u sledećem trenutku hipotetički mogu da budem mrtva, što stavlja stalno težište na ovaj sada koji je već gotovo sasvim prošao, a onaj naredni nam niko ne garantuje.

Ta ideja o trenutku kao jedinoj meri života i dalje je nešto što je osnova mog postojanja, prosto jer je u takvoj razmeri stvari svaki problem koji imam mali, a svaki trenutak je jedna mala uokvirena smrt, i svaki trenutak me vraća na to da nam ništa nikada nije garantovano, pa stoga treba da živimo sada, u punom kapacitetu, čak i ako to znači zurenje u jednu tačku koliko god mi bilo potrebno. Nada se međutim, vratila kao ideja o kojoj sam počela intenzivno da mislim tek nakon onog nedavnog posta na Instagramu, koji naravno, više ne mogu ni da nađem.

Počela sam da je uočavam u najsitnijim detaljima, i da primećujem da je ona osnovno tkanje mog života od prvog svesnog mislećeg trenutka do danas, koje je silom prilika uvek bivalo prebojeno nečim drugim, tamnijim. Šta je nada? Nada je most koji je naša jedina veza između trenutaka što se smenjuju, ne garancija da će se naredni momenat dogoditi, ali svakako putanja na kojoj se može postojati u međuvremenu, dok ne prevagnemo ka nepostojanju ili postojanju u različitim oblicima, pa i onom konačnom.

Nada je ta koja mi pomaže da povežem svoj život u celinu, da nastavim od kuvanja kafe ka slaganju veša, pa ka pisanju teksta i projekata, nada čini da za sobom namestim krevet kad ustanem, nada mi dopušta da se osmehnem sebi u ogledalu, nada potvrđuje, evo te, tu si, a možda i sutra budeš tu, zamisli! Nada je potencijal postojanja i toga da se desi i nešto lepo i dobro, a ne samo sve najgore, i nada može da postoji naporedo sa saznanjem da su neke stvari prosto preteške i pretužne, i da ih je i dalje važno jasno sagledati.

Direktno sagledavanje života, idenje u susret onome što predstoji je neka vrsta neophodnosti, ali je jednako neophodna sposobnost da se miruje i čeka, da se odmori u vremenu koje nam je dato, da se stane na most nade između trenutaka, i da se tu živi, živi u pravom smislu te reči, ne samo sa strepnjom, nego i sa poverenjem, možda dođe i sutra, možda bude bolje nego danas, možda je i danas bilo dobro, možda, samo možda, i to je dovoljno, za nadu sasvim dovoljno, čak i kada nije dovoljno za mene.

Sav moj odrasli život temeljio se na potrebi da budem pripremljena za najgore, i da budem realna u razumevanju stvari koje me okružuju, posebno onih teških, temeljio se na suočavanju uprkos strahu, na upornom guranju napred i napred. Ljudi koji se nadaju za mene su bili ljudi koji ne umeju da prihvate kakav je život, koliko zna da bude oštar i grub, i strašan i nepredvidiv, naročito u delovanju sa smrću, ljudi koji se nadaju, nije mi bilo jasno ko su, jedan deo mene računao je da su to sigurno oni koje su zubi postojanja minimalno okrznuli pa zato mogu da idu okolo i teše nas ostale jer blaženo ni ne znaju o nestabilnosti sveta, mislila sam da se ne nadam ničemu, ili da se nadam samo stvarima koje mi na neki načim implicitno garantuju da su moguće, ali jasno vam je, i ja sam bila ona koja se nada, znala to ili ne, i to uvek jesam, baš ovako dobrano okrznuta zubima postojanja.

I evo me, nakon slučajne rečenice sa interneta koja se kao saznanje u meni razvijala nedeljama, primećujem, možda i prvi put u životu, zamislite, baš ovo gotovo skandalozno, i sasvim neočekivano razumevanje za mene koja sam putokaz uvek tražila u konačnostima i neumitnostima:

 sve što imamo je nada.

Naslovna fotografija: Pinterest