Ne pišem vam ovaj (veoma dugačak) tekst da biste razumeli moju odluku. Pišem vam da biste znali, ako vam nije bilo dosta da “propadnete” jednom, možete još jednom, koliko god puta treba, slobodno. Preživećemo zajedno. I izrasti, ponovo.

Svi mogu da odustanu, osim mene

Tokom školovanja nisam mogla da podnesem ljude koji se razvlače u odgovorima kad ih profesor ispituje lekciju, one što nisu stigli, nisu znali i nisu umeli. Nisam mogla da podnesem odustajanje bilo koje vrste, neodgovornost, preskakanje gradiva, osrednjost na bilo kom nivou. Radila sam sve kako treba, i sav smisao mog postojanja bio je u tome da budem najbolja, a čak ni tad po spoljnim merilima to nisam bila (nikad nisam bila 5.0 u školi ni 10.0 na faksu). Na osnovnim studijama sam prvi put srela ljude koji su pošteno odustali nakon prve godine na svetskoj književnosti. Sećam se da sam tad zajedno sa poštovanjem prema njihovoj odluci (dovoljno sam odrasla da sam shvatila kako ipak nisu glupi, nego znaju šta ne žele) osetila i nejasni prosjaj zavisti — oni su mogli da odustanu, ja nisam. Previše je zavisilo od toga da završim fakultet, kao neko ko je ionako na drušvenoj margini po svim merilima. Došla sam iz malog mesta, iz siromašne porodice, tek naučila da hodam pomoću štaka. Odustajanje, taj nedostižni luksuz dat nekim drugim ljudima.

Umetnost padanja

Na osnovnim studijama položila sam 82 ispita. Pala sam, mislim 3 ili 4 puta (računajući i odustajanje na samom ispitu). Što se mene tiče, ovo ne znači da sam bila carica, znači ono što tad nisam znala da prepoznam, a da se opisati u jednoj jednostavnoj rečenici: nikad nisam ni naučila da padnem. Bila sam spremna da prekopam sve forume i internete, ukrštam iskustva i mišljenja prethodnih generacija s moje grupe, strateški planiram i polažem ispite ili čitam sve što mogu kao sumanuta, bila sam spremna da uradim logistički i intelektualno izvodljiv maksimum — samo da ne padnem, ili još bolje, da savladam sve odjednom, savršeno. A ta umetnost padanja nema veze s ispitima, ona je životna veština, normalan proces rasta i razvoja. 

Na nesreću, nije bilo mnogo prilike da sve to naučimo u sistemu obrazovanja koji melje svako dete različito po bilo čemu. Marija Ratković je jednom napisala kako će nas pre ili kasnije život olupati o pod. Nakon što sam se uspešno provukla kroz iglene uši relativnog uspeha na osnovnim i master studijama, došlo je vreme za to olupavanje, na doktorskim. Ali čekajte, pre toga:

Former aftergifted kid

Na Reditu imate ceo kanal koji se zove aftergifted, i tamo su okupljena sva nesrećna pametna, nadarena deca koju je sistem olupao, ili što ja kažem samleo. Kad sam prvi put našla ovaj kanal prvo sam se mnogo smejala, a posle sam želela samo da plačem danima. Kroz srednju i osnovnu školu prošla sam kroz pakao neprekidnog plakanja, perfekcionizma i anksioznosti (za to tad nije ni postojalo ime verujte mi, ako jeste zvalo se lenjost) i ko što rekoh, nesposobnosti da podnesem bilo kakvu (svoju i tuđu) osrednjost. Ako mi odjednom nije išlo savršeno, padala sam u totalni očaj.

Sve u čemu sam bila dobra (verovatno sistemski gledano i natprosečna), dakle jezici, crtanje, pisanje, bilo je nešto što je neprekidno indirektno obeshrabrivano.

U mom malom mestu, na prelazu iz devedesetih u dvehiljadite niko nije imao vremena ni znanja da se bavi talentovanim detetom koje donosi knjige iz biblioteke na sve predmete da čita jer je gradivo iz većine školskih knjiga pročitalo za celu godinu unapred. Niko nije imao ni vremena ni razumevanja za dete koje crta na svim časovima, u sveskama i po sopstvenim rukama, jer mu je inače dosadno i ne može ništa da prati. Retko se dešavalo da me pohvale za dodatna čitanja i istraživanja jer to niko nije tražio, a još manje za crtanje. Ali pogodite, svi su imali vremena da prokomentarišu kako je šteta što sam tako pametna, a ne ide mi matematika. Od svega kao da sam samo to zapamtila — pametna, lepo crta, ali džaba kad ne zna tablicu množenja. Lepo reče neko na Reditu: former aftergifted kid.

Prve doktorske 

Vratimo se na olupavanje: nije mi bilo dovoljno što sam jedva prošla kroz master studije kojima sam se bavila u godini tatine smrti, nego sam odlučila i da odmah odem na doktorske na Filološkom.  U to vreme imala sam genijalnu ideju da se bavim pesnikom Brankom Miljkovićem, pa sam počela da bauljam kroz sistem, skoro bez ikakve podrške i bilo kakvog kompasa iznutra ili spolja.

Nakon tri godine neprekidnog plakanja (i opet neprepoznatog perfekcionizma), u jednom periodu su mi se strašno upalili nevi u desnoj ruci, i više nisam mogla da pišem. Tad sam rekla sebi ok ova ruka ima ograničen rok trajanja, da li želiš da se baviš stvarima koje te zapravo jedu iznutra u sistemu gde većinom nemaš gotovo nikakvu podršku i usmerenja, pa sam zaključila ne, jedan je život, boli me ionako, neka bar bude lepo koliko može, pa sam se isplakala nekoliko dana i ispisala se. Posle sam se setila kako je sam otišla da se upišem bilo kao u Morisijevoj pesmi Every Day is Like Sunday (every day is silent and grey), nebo sivo, lije kiša, ja ulazim u kancelariju za doktorske, i baš u tom trenutku na računaru pada sistem koji jedva podižu nakon sat vremena. Ako je ovo simbolika pazite sad:

Druge doktorske 

Par godina posle, nakon velikog burnouta (čisto srpska reč za sagorevanje), kad sam se malo oporavila, jednog jutra sam otvorila oči i bila u fazonu, odakle mi ovolika energija, šta sa njom da radim: znam! Upisaću nove doktorske! U vreme kada sam upisivala prve doktorske zapravo sam želela privatni FMK jer mi je delovao kao avangarda gde ima prostora za raznolikost mojih interesovanja, ali nisam imala para za školarinu, naivno sam pitala imaju li neku stipendiju, ništa se nije desilo, i ostala sam na Filološkom. Htela sam da kao malčice starija (verovatno ne i poslovično pametnija), ponovo dam tome prostora, sad kad napokon mogu da izdvojim neki novac. 

Došlo vreme za upis na doktorske, ja neočekivano ostala praktično bez dinara, pa pozajmila od drugarice za upis. Kad sam uzela indeks poslala sam joj poruku “hvala donatorima što podržavaju ovaj projekat”. Baš smo se ismejale, ali sam posle nastavila da razmišljam o onome što se desilo tog jutra, kanc za upis na spratu, ja ispred lifta, a unutra— upravo zaglavljeni ljudi. Neka prolaznica mi je pomogla uz spiralne stepenice, dok smo se penjale trudila sam se da ubedim sebe kako je ovo zapravo zabavan obrt događaja. Ustvari sam se sećala sistema na računaru kancelarije za doktorske studije na Filološkom, što je pao takoreći čim sam sela na stolicu, i nisam mogla da otresem osećaj kako ovo ne može da bude dobar znak, i da ću se sigurno zaglaviti i ja. Nakon toga sam sela na kafu, gledala u indeks i mislila sam, ok nemoj da paničiš, to možda znači da će biti teško, ali ćeš se popeti. Eh.

Konglomerat znanja i sečivo giljotine

Nedavno sam u podkastu Sinergije u kontekstu perfekcionizma i imposter sindroma  govorila o tome kako sam dugo osećala da je moj najveći fejl što ne znam istoriju književnosti i filozofije i umetnosti NAPAMET (znam kako zvuči verujte mi), ali nisam rekla možda najvažniju stvar: u korenu moje unutrašnje neravnoteže leži ljubav prema dvema jednostavnim idejama — značaju znanja i obrazovanja koja je u sukobu sa stvarnoću. Pre nego što me je život akademski olupao o pod (hvala Mariji na ovom opisu, ponovo), čitala sam SVE što mi je došlo pod ruku. Znala sam stvari koje skoro nikom ne trebaju, i činile su me srećnom. Stvarno srećnom. Više od toga, to mi je davalo smisao, i onaj retki osećaj svrhovitosti. Kakve su ćelije u kostima, kako se nešto kaže na na različitim jezicima, repliciranje DNK, ceo Miljković skoro napamet, komplementarne boje, Kandinski, i kasnije, ali ne mnogo kasnije Rable, Vijon, Euripid, Platon, Gete i toliki drugi čije su me ruke onostranog i ovostranog držale da ne padnem u ambis iznutra.

Volela sam i volim da razumevam i opisujem svet oko sebe, da povezujem informacije i od njih stvaram nešto novo. Ta ideja da ću biti pametnija nakon fakulteta, dečje očekivanje da postoji konglomerat znanja kojim ću ovladati, nešto ću zapravo znati u punom smislu te reči razbilo se i stalo u opis što sam mnogo puta javno izgovorila  “izašla sam gluplja nego što sam ušla”.

Malčice prenaglašeno, ali dobro opisuje kako sam doživela bolonjski sistem, jurenje budžeta i stipendija — kao čist horor, što sam tada plasitčno opisivala “kao da sam legla na giljotinu i čekam kad će pasti sečivo”. Svi studenti iz unutrašnjosti koji su se školovali od stipendija, a od budžeta im je zavisilo sve od doma do kartice za menzu, znaju o čemu govorim.

Suptilno kažnjavanje 

Na drugim doktorskim studijama bilo je samo malo drugačije: nisam imala sečivo padanja sa budžeta, imala sam sečivo nepodnošljive krivice što plaćam (ako mene pitate zastrašujuće) visoku školarinu dok i dalje ne znam tačno šta da radim, znam samo da me zanima da istražujem određenu oblast, nemam vremena da razvijam ideje, a postoji pritisak da nešto “proizvedem” jer za sve to dajem novac.

Ono što me je u celom procesu na oba fakulteta u najvećoj meri porazilo je osećanje da je baš to vreme za sporo čitanje, mišljenje i razvijanje ideja skoro neostvarivo u ovom trenutku naših života. Kad je postalo toliko nedopustivo da se polako integrišu ideje, da se stiče temeljito znanje? Kad je biće koje misli postalo tolika pretnja za sistem da je pristup svakoj vrsti visokog obrazovanja morao da bude maksimalno otežan? Ne znam.

Kad god me je saznanje da ću sve što ne izvedem prema predviđenom planu platiti dodatno prelivalo stresom kao talas cunamija, uvek sam imala odgovor — sama si birala fakultet, sama si odgovorna. Istina je između, da sam se za sve pitala samo ja, i da je samo od mene zavisilo, možda bismo nekad i gledali u moj doktorat. 

U procesu učenja mi je potrebno vreme da mislim, a to vreme košta, tako da ta potreba deluje kao čist luksuz (ili bezobrazluk) — da ne pominjem ulogu zdravlja i potpunu nepredvidivost mog tela i njegovih potreba, koje se gasi i pali kao pokvarena mikseta.

Svaki sistem je izgleda pravljen za prosečnu osobu, i u njemu realno ima sve manje mesta za bilo kakvo odstupanje, za bilo šta što je drugačije, i za promišljanje adekvatne podrške.

Ono što i u državnom i u privatnom sistemu obrazovanja nedostaje je dovoljna  fleksibilnost (iako već postoje afirmativne mere koliko znam samo na državnim fakultetima), koja bi trebalo da računa na individualne kapacitete i potrebe svih nas. Ona ne bi smela da se dostiže samo finansijskim kompenzovanjem po principu dobićeš više vremena samo ako možeš ga platiš, odnosno dobijaćeš podršku samo u propisanom vremenskom okviru. Ne kažem da okvira ne treba da ima. Kažem da mora da bude živ i pokretljiv, da bismo i mi u njemu mogli da živimo i stvaramo.

Nakon svega, moj utisak je da u sistemima formalnog obrazovanja svako drugačije delovanje od predviđenog potpada pod “grešku” za koju ćemo biti “kažnjeni”, na ovaj ili onaj način, manje ili više suptilno. 

Dobra deca koja nisu nagrađena 

To što toliko propovedam o znanju i obrazovanju i naglašavam značaj pristupa tome, dolazi i otuda što sam odlaskom na osnovne studije prvi put jasno videla šta znači klasa: ko nema para neće moći da studira (i ko ima bilo kakvo zdravstveno stanje proći će dva puta teže, ako uopšte dođe do sistema visokog obrazovanja), i to mi je bilo i dalje je, sasvim neshvatljivo. Vaspitana sam na ideji da samo treba da budem dobra učenica, marljiva i dosledna i odgovorna, da imam sve petice, i sistem će me nagraditi. Pamet je dovoljna, znanje je dovoljno, dobra deca dobijaju priliku da uče, dobra siromašna deca dobiju stipendije — samo što to u stvarnosti nije tačno. 

Znam mnogo “dobre dece” koja nikad nisu dobila priliku, posebno kad je reč o onima iz osetljivih društvenih grupa. Zbog njih, i zbog sebe koja sam spletom relativno srećnih okolnosti ovde gde sam danas (u egzistencijalnom očaju dok radim projektno jer kapitalizam ne prašta odsustvo zdravlja sem ako može da naplati lečenje) i danas verujem da svako ko voli da saznaje stvari, uči, povezuje i menja zaslužuje priliku za to, bez obzira na novac. 

Nije da mislim da je u ovom trenutku to ostvarivo i moguće, ali znam da je neophodno da ne izgubimo iz vida tu mogućnost, baš u ovom prekarnom kapitalizmu, gde to zvuči kao jako, jako dobra šala. Ili loša zapravo, zavisi kakav vam je smisao za humor. 

Može da postoji društvo brige za druge, može da postoji društvo koje želi da razvija i neguje misleće ljude, kojima je dopušteno vreme za razvoj ideja. Može. 

Šest godina

Na doktorskim studijama na oba fakulteta provela sam oko šest godina, i na oba mesta našla sam ljude koji su svoju radoznalost i oduševljenje prenosili na sve nas, čak i nakon decenija predavanja. Pronašla sam i one koje nije bilo briga koliko nas je, šta radimo i kako se snalazimo. S druge strane su uvek ljudi, ljudi prepuni informacija, nesigurnosti, snage, ljudi iscrpljeni, ljudi kojima je stalo, oni koji samo žele da završe sa svime. Neke sam mnogo zavolela, neke nikad nisam uspela da shvatim. 

Kad sam odustala od prvih doktorskih, takođe na trećoj godini, mama mi je rekla “bacićeš tri godine”, iz čiste zabrinutosti. Rekla sam joj da ću baciti tri godine i svaki naredni dan samo ako budem nastavila. Na drugim doktorskim (kojima se niko, ponavljam NIKO od mojih prijatelja i porodice nije obradovao, i svi su uhvatili za glavu prilično bukvalno), provela sam takođe tri godine. 

Ukupno šest godina potrage za formalnim okvirom koji može da obuhvati koncept kvalitetnog znanja i obrazovanja ka kome sam sa (šest!) godina presrećna krenula, od onog prvog dana škole, tražeći kako to putovanje može da mi da mesto da se izrazim, istražim, stvorim nešto čega nije bilo. Od šest godina, preko celog sistema školovanja, do finalnih šest godina težnje ka uspostavljanju nekog okvirnog zaokruživanja, šest godina smenjivanja poverenja u sebe, totalnog parališućeg užasa i beznađa, guranja sebe da završim “samo još ovo”, i neverice što više ne mogu sebe da nateram na stvari tako lako kao nekada. Šest godina svesti da starim, šet godina smenjivanja bolova i učenja o sopstevnom telu, šest godina rasta, šest godina gubitaka raznih vrsta, šest godina povremenih radosti i osećanja smisla, otkrivanja, otvaranja, čitanja, pisanja, šest godina. Pa šta?

Prostori koji me užasavaju 

U Milljkovićevoj knjizi poezije ima jedan Paskalov citat “ti prostori me užasavaju”, često ga se setim. Zato što je ta rečenica ispražnjena od direktnog značenja, u nju može da bude stavljeno bilo šta. Kad sam je prvi put videla još nisam znala da hodam sama, prijatelji su me vodili za ruku jer nemam dobru ravnotežu, i tumačila sam tako kako je za mene i bilo — svi fizički prostori su me užasavali, nikad nisam mogla da ih osvojim do kraja. Onda se značenje preselilo u unutrašnje, prostore mišljenja i osećanja, u koje se propada kao u slobodan pad pre nego što se otvori padobran.

Znam ljude koji mogu sebi da zadaju rokove ili ciljeve, i znaju kako da ih izvedu do kraja kako god se osećali. Divim im se. Čini mi se, ovako spolja, da oni retko zagaze u prostore mišljenja koji užasavaju. Nešto se radi jer tako treba i mora, jer je korisno, jer će se isplatiti. Mene apsolutno nikada ništa od toga nije moglo da motiviše, posebno ne da li se nešto isplati, ili koliko sam novca uložila iako sam rasla kako sam rasla, bez para, ništa nije moglo da me motiviše, osim pitanja smisla i svrhovitosti. Ako nije smisleno za mene iznutra, kako uopšte da ga uradim, i kako da živim dok radim? Sve što radim, s vremena na vreme stavim na tas konačnosti. Ako je moj život ograničen (a jeste) imam li vremena da radim stvari u koje ne verujem suštinski?

Ako ste stigli do kraja ovog teksta, mogu samo da vam kažem, padajte slobodno. Tražite šta je stvarno za vas, zbog čega ste došli na ovaj svet, tražite gde je svrhovito uliti tu dragocenu životnu energiju. Ne dajte je tamo gde su vam rekli da će se isplatiti, da tako treba, da ste previše uložili pa mora da se izgura. 

Ne dajte svoj nežni, lepi život tako lako. Ne dajte svoju radoznalost tako lako.

Tu ste s razlogom. I ja sam, iako mi je nekad stvarno teško da u to poverujem, ne možete zamisliti koliko.

Pa šta ako sam glupa? 

Ovaj tekst se u radnoj verziji zvao “pa šta ako sam glupa” jer sam baveći se temom svog formalnog obrazovanja shvatila da mi najteže ide prihvatanje da možda ipak nisam glupa, iako drugi put “fejlujem” PhD diplomu. Nisam samo ja naučena da ako nema akademskog okvira koji potvrđuje da nešto znamo, onda to ničemu ne vredi. Tako gledano, svaka božja stranica knjige koju sam pročitala van fakulteta nije me učinila “pametnijom”, stoga nije ničemu ni vredela. Razume se da to nije istina, ali setimo se da smo manje-više svi deca sistema koji neprekidno nagrađuje samo formu, i vrlo često nam kaže da smo “glupi” ako nismo u potpunosti odgovorili njegovim zahtevima.

Zato je jedan od mojih najvećih strahova uvek bio da sam ustvari glupa, samo ne znam, a niko mi nije direktno potvrdio. Koliko nas je odraslo i formiralo se u tom užasavajućem strahu, samo zato što nismo od početka do kraja išli ucrtanom putanjom, onako kako su nam rekli da treba? 

Diplome su super, ali definitivno nisu mera “gluposti” i “pameti”, videli ste koliko sam se dugo vozila da bih saznala, sistem odgovara nekim ljudima, samo u ovom trenutku i obliku ne odgovara meni, i ne samo meni, nego mnogima od nas. Ali, nisam odustala od ideje da ću jednom možda naći svoje mesto u akademskom svetu.

Ljubav prema znanju, obrazovanju, otkrivanju i razumevanju sveta, radoznalost i težnja da kroz znanje unapredimo i sebe i svet ne bi smela da se pretvara u agoniju forme i različitih oblika nepristupačnosti. Ne bi smela, zato što je znanje prelepo. Znanje je prelepo.

Ako smo na to zaboravili nije do nas nego do sistema vrednosti koji sve posmatra kroz produkciju i isplativost, dok mi pokušavamo da opstanemo u totalnoj nesigurnosti koju živimo.

”Planiram da propadnem”

Ako samo jedna osoba nakon ovog teksta bude s malo većom lakoćom prigrlila svoje nesavršeno srce gladno i žedno znanja, želim da zna da bih samo zbog nje sve ovo isto uradila, još šest i još šest i još šest godina. 

Ne bi me mrzelo da prolazim kroz sav očaj i lepotu, samo da bih mogla da napišem ovaj tekst, da bih mogla da vam kažem da je stvarno okej tražiti put koji je samo naš, našom brzinom, našim kapacitetima. Taj put ne mora da bude jedan, nego može da se menja koliko god puta treba, dok iznova nalazimo sebe. Čak i u svetu koji se na naše oči raspada, gde ima sve manje mesta za “malog, običnog čoveka” koji želi da razvija svoje biće i još pritom doprinosi društvu. 

Celog života sam pokušavala da uspem, da izmerim sebe idejom postignuća, i da se uklopim u zahtevanu formu — došlo vreme da se malo odmori od očekivanja. Jednom sam pročitala rečenicu Ognjenke Lakićević “planiram da propadnem” i to sam dobro zapamtila.

Planiram da propadnem, odnosno, da još jednom po svom izboru budem “neuspešna”, tamo gde mi je najbolnije, u oblasti znanja.

Da je bilo lako doneti odluku o tome — nije, ali sam shvatila da jeste neophodno ako želim da saznam ko sam stvarno i šta mi je potrebno. Videćemo šta će da izraste iz tog procesa.

Treće doktorske?

Ne brinite, šalila sam se. Možda za par godina.

Sad idem malo da pravim ono čega nema, i da istražujem, pišem, crtam, govorim i mislim — neformalno.

P.S. Dovoljni ste, i već ste pametni, cvetajte, čitajte i mislite — slobodno. ❤