Dobra sam u orezivanju ljutnje. Pažljiva sam i detaljna, i sečem je kao nekad moj deda voće, tako da ne ostane ništa suvišno, pa da drvo može lepo da poraste. Ne znam ko me je prvi naučio da sasecam svaki trag nezadovoljstva, ali znam da je proces sigurno uspeo, i tačno mogu da zamislim velike makaze za orezivanje kako seku i seku, a mogu i da vidim da odavno nisu u rukama ljudi kraj kojih sam rasla, sada ih držim ja, i ko što rekoh, baš sam dobra, dobra i detaljna kad rukujem njima.

Dobra sam u tešenju i grljenju poznatih i nepoznatih ljudi, u pronalaženju lepih reči, pravih reči, ako takve postoje, za skoro svaku priliku. To je takođe orezivanje, ali tuđeg bola koji onda ostaje meni, pa se vraćam dedinim baštenskim makazama, jer neću valjda naglas da kažem umorna sam, nemam reči da vas utešim, ne znam ni ja šta da radim, naravno da neću, jer ni ne znam da sam umorna, ne smem da budem umorna, samo ću da pritisnem one ručice i čujem zvuk kad grančica pada na zemlju, nema ljutnje, nisam ljuta, samo što jesam. Na sebe.

Da postoji nagrada za najbolju devojčicu koja je sve uradila kako treba bila bih jedna od onih što su je ponele, pa je sad drže uramljenu na zidu i osećaju kako odatle zjapi praznina. Znam da koristim makaze za sasecanje ljutnje u korenu, za sasecanje svake te zelene mladice koja bi izrasla pod suncem u pošteni bes, u bes koji pita čekaj malo zašto se ovo ovako desilo, neću ovo, stanite, dajte mi odgovore. Kojoj devojčici je to bilo dato? Dobile smo samo makaze u ruke, što smo brže naučile da povredimo sebe iznutra, a ne druge, to smo brže bile nagrađene tako što su se makar malo ređe ljutili na nas.

Ostatak teksta dostupan je na Patreon platformi.