Samo sam jednom videla mali vrtlog u našoj seoskoj reci kad sam bila devojčica. Time su nas uvek plašili pa sam bila fascinirana — reka je tako mala, a ipak opasna, vrtlog je tako mali, a ipak opasan. I tako opasan i dalje je lep, u njemu se ogledaju vrbe i letnje nebo dok stojim na komadiću peščane obale usred šipražja. Vrtlog se komeša, ja se ne pomeram, za svaki slučaj.

Tog vrtloga se sećam dok se vraćam kući ispod osunčanih krošnji, već nas deli vreme, dovoljno vremena, jaz se samo proširuje, ja sam starija, vrtloga na tom mestu možda više i nema, reka je toliko zarasla u šipražje da se ne može prići, ali unutar mene, on je živ, živ i magičan sada kao i tada, jer ga prepoznajem u sasvim drugom vremenu i trenutku, sada sam odrasla, ne kovitla se više reka, kovitlam se ja iznutra, ali ne mogu da kažem imam vrtlog u grudima znate, ne mogu da kažem evo živim u vrtlogu, zaista je tako, to je društveno neprihvatljivo kao i većina ličnih istina, ljudima trebaju jednostavna objašnjenja, mora se kazati evo dobro sam, kako si ti, zna se šta se ne izgovara napolju, u dnevnik možeš da pišeš šta hoćeš ali ne smeš da plašiš ljude besmislicama, o tome mislim dok hodam ispod krošnji, nekih 250 kilometara od mesta vrtloga, koji sasvim lako mogu da napipam negde u plućima, komeša se i komeša, hoće da ga pustim napolje, međutim, ja i dalje imam na umu najpre društvenu prihvatljivost, a tek onda slobodu.

Ostatak teksta dostupan je na Patreon platformi.