Oči psa, sveže oprana posteljina, voda što ispira sve suvišno što sam ponela tog dana. Zrak sunca što mi pada na nadlanicu, dok pomišljam imam li uopšte kožu ili se sasvim bez nje okrećem svetu, nemam ništa da me štiti osim srca što se širi, sad kad sam prestala da govorim samo neka prođe, ne mogu više, i počela da udišem sve što mogu do maksimuma bola i lepote, dok mi se pluća ne rastave i ne sastave u sekundi, dajte još, neka padnem, neka se slomim, neka se sastavim, neka procvetam neću se smanjivati, neka dođe smrt, neka dođe ljubav, imam mesta za sve i neću zadržavati dah, sad kad znam.

Prozor je otvoren i sa druge strane njiše se zeleno, vazduh je svež, umotavam se jače u posteljinu, mačka prolazi zidićem, hej mačko, kuda si krenula pitam se, samo što sam oči otvorila, i opet je prvo što sam osetila očaj i krivica, to je valjda osnovno što znam, na tome sam odrasla, a sad je došlo zato što sam pustila da me dotakne do srži prethodni dan i dan pre njega, i svi oni dani od ranije, i sve noći, noću nemam gde da pobegnem od sebe moram da se suočim sa svime što jesam, srce je puno i svetli i htelo bi da peva i govori, a ja ga pritiskam i šapućem ćuti ćuti, to što sija u nama nikome ne treba, ovog jutra međutim, očaj i krivica traju jedan sekund, i nakon njih dolazi pljusak, letnja oluja koja me ispira iznutra, lepo i sveže kao saznanje koje najednom postaje tako jasno da se pitam kako to da mi nikad ranije nije palo na pamet, intenzitet osećanja, nije previše, nego blagoslov.

Ostatak teksta dostupan je na Patreon platformi.

foto: Pitnterest