Postaje hladnije i to me plaši, evo me u jakni, napolju, a tek je avgust. Jutros nisam plakala, a nisam ni sinoć, možda mi zato sve izgleda tako sumnjivo, kao da samo što se nije raspuklo. Unutar mene je nar, one crvene semenke mogu da se razlete sad, evo sad, taj nar, to je sve što ne mogu, a rekla bih (samo kad bih mogla) kafa se hladi, a ja nikako da konačno umrem od krivice što sam jela napolju, sad stvarno ne bi trebalo da jedem u kafiću, s druge strane, na ringli u mom stanu nemoguće je ispržiti jaje, moram da se snalazim, snalazim, kakva reč, sasvim strana mom iskustvu, sasvim poznata.

Nar ima debelu koru, baš debelu, i nikad nisam pokušala sama da ga očistim, samo kupim onaj iz prodavnice u plastičnoj posudi, koji moram baš brzo da pojedem da se ne pokvari, stavim ga u frižider i onda zaboravim na njega, otvorim posle pet dana, nekad imam sreće pa može da se jede, nikad nisam umela da se povežem sa hranom, to je kao neko nužno zlo, eto moram da bih živela, šta ću kad nema drugog načina, taj nar sa debelom korom, ne smem dozvoliti da mi se preseli u grudi, kora moga srca mora ostati tanka kao opna koja odvaja svet živih od sveta mrtvih, opna koju niko nikada prstom nije dodirnuo ali znamo da postoji, znamo, ta opna mora biti nežna kao ćelije iz pupčane vrpce koje mogu postati bilo šta, ta opna mora biti propustljiva kao ćelijska membrana, tako da kroz nju prolazi šta god je potrebno, opna mora biti živa, mora, ali sprečiti da postane nar, nisam znala kako je, ovako je, postoji li druga reč sem teško, reč koja opisuje pokušaj kada namerno zaustavljamo srce u nameri da se stegne kao dobro izliven beton, tako da ga ništa više ne može probiti, ko je još čuo za to, zar nas ne uče na sve strane moraš očvrsnuti, niko ne kaže neka opna bude tanka kao veo između dva sveta, niko ne kaže da se samo tako može voleti.

Postaje hladnije i to me plaši, evo me u jakni, napolju, a tek je avgust. Jutros nisam plakala, a nisam ni sinoć, možda mi zato sve izgleda tako sumnjivo, kao da samo što se nije raspuklo. Unutar mene je nar, unutar mene je hiljadu malih srca iz kojih, ako budu dobro posejana, može da nastane još million ili dva istih takvih, iskričavih, to su svici u žitnim poljima mog detinjstva, julski svici, kad se žanje pšenica i večeri su pune dubine mlakog mraka, u njima još ne postoji saznanje šta se desi kad napokon prstima dosegneš tu visoku zelenu granu drveta, kad porasteš, u tim svetlucavim večerima pod verandom naše stare kuće još nisam srela ni jednu smrt, osim svoje, toga se, međutim, ne sećam, ne još.

Hoće li mi jednom sve ovo biti smešno i slatko, kao spomenari iz petog razreda? Ova spirala razvoja po kojoj se penjem zatvorenih očiju, kao stepenicama na vrh svetionika, odatle se sigurno dobro vidi sva sila mora, sila vode postojanja, hoće li mi jednom biti smešno, hoću li moći da se vratim natrag u sećanje, dok mi prsti prolaze kroz grudnu kost kao kroz meki istopljen vosak, samo izgleda čvrsto, hoću li moći da kažem, ovaj nar još ima koru debljine opne između svetova koji nas odvajaju od druge strane koja je unapred i naša, kad je taknem, hoću li znati da je vredelo, hoće li mi biti žao, i hoće li se sa vrha tog svetionika, kad naopkon budem smela da otvorim oči i pogledam, pogledam koliko je sve veće od mene, a ipak mogu da obuhvatim, hoće li se sa strane, izvan izmaglice morske vode i soli, videti neka zelena čudna bašta, ona u koju sam posejala hiljadu zrna nara, hoću li znati je li iz njih niklo još million ili dva istih takvih, iskričavih, to su svici u žitnim poljima mog detinjstva, julski svici, kad se žanje pšenica i večeri su pune dubine mlakog mraka, u njima još ne postoji saznanje, ne postoji saznanje da ću se jednom penjati na svetionik svog života, visoko, mnogo više od najviše grane drveta u našem dvorištu?

Postaje hladnije i to me plaši, evo me u jakni, napolju, a tek je avgust, još nema morske izmaglice, nema ni bašte, ali opipavam nežnu opnu srca, ništa pred sobom ne vidim, ništa iza sebe, sem što znam, ovaj nar kad se raspukne, kad se raspukne, tako će dobro biti, tako smisleno, što ipak nismo čvrsnuli, sa vrha tog svetionika, kad otvorimo oči srce i ja, znaćemo, neće nam biti ni smešno ni slatko, reč teško neće biti dovoljna, reč lepo, reč lepo će biti.

tekst:

Lana Nikolić 

foto: Pinterest