Nekad se moj svet zasnivao na prekidačima, a ne na nežnom dodiru pametnih ekrana, kad uključiš i isključiš nešto to se čuje, na primer, crno-beli televizor što smo imali, to kad pritisneš ono crveno dugme imaš lepo klik još dobiješ i elektricitet, kad hoćeš da uključiš svetlo, i to se čuje, svaki kontakt je imao zvuk što je definisao granicu, 0 i 1, odavde idemo, ovde stajemo, nema magije koliko ima mehanike, mora da se pritisne, ponekad baš jako, posebno kad su ruke male, sad su i te moje ruke velike, znala bih kako, ali nevolja je u tome što više ne vidim gde se gasi, gde se gasi sve što osećam, međutim, sada je tu nešto drugo, recimo kontakt, recimo, strujni kabl, recimo, bombona, recimo tač skrin.

kontakt, magična reč mog oca
na primer, zašto fića neće da upali kad treba negde da krenemo, nema kontakt, kad ne radi akumulator za traktor, nema kontakt, mistična zemlja kablova i mirisa ulja, delova uređaja rasprostrtih po stolu, tata se naginje nad njima kao naučnik, nesuđeni matematičar i rudarski inženjer, zamalo, i dok prstima crnim od ulja zavija neki šraf što meni deluje potpuno nebitno, i obavija izolir traku oko kablova, cela stvar se pokreće, kontakt, ta čudesna reč, kontakt, dok gledam kako pali kola na dve žice među kojima se pojavljuje varnica, mrzela sam i struju i kontakt i kablove, u njima sam jasno videla smrt, on je video čistu nauku koju je razumevao dovoljno da zna šta sme, a šta ne, kontakt sam zapamtila kao fenomen, kontakt koji zahteva dodir, koji ne postoji u izlolaciji, kao što sam zapamtila i varnice, a šta je opasno po život, to mi je bilo teško da razumem, samo se jedno potrudio da mi dobro ulije u glavu, sine moj, nikad ne pipaš oštećen kabl, posebno ne ako vidiš žice, nikad.