Pre osam godina živela sam na kraju Zemuna u garsonjeri gotovo bez grejanja, tehnički ga je bilo, radijator priključen na centralno, ali prozori tako loši da toplota nije mogla da se zadrži, tada, kad sam spavala sa zimskom kapom na glavi, ispod nekoliko ćebadi, u duplim helankama i rolci ne bih li se kako bilo zagrejala, čula sam onu pesmu don’t delete the kisses, a što sam je se sad setila?

ne mora se uopšte govoriti o ljubavi, može se govoriti o bilo čemu drugom

Nešto me je u toj pesmi pogodilo toliko da nakon toga godinama nisam mogla da je slušam, dok sam je u to doba puštala nedeljama, tad nisam znala da se stanje u koje sam ušla zove frison, sinestetička reakcija na muziku, prolazila je kroz celu mene kao svetlucava prašina, nije u njoj bilo ničeg naglog, bilo je samo magle, nejasnoće kakva se formira onda kada pokušavamo da jedni drudge dotaknemo dok svako stoji na svom brdu obavijen oblacima, a između je duboka provalija, taj je dodir nemoguć, ali se to i u pesmi ne prepoznaje, ona postoji i opisuje večnu izmaglicu potrebe za kontaktom ali tako da izgleda kao da nam nije potreban, pošto smo postavljeni, valjda samim rođenjem u ovom trenutku u kom smo, na automatsko podizanje svih raspoloživih odbrana, jezgro u nama retko ostaje sasvim ogoljeno i svetlucavo, ne mora se uopšte govoriti o ljubavi, može se govoriti o bilo čemu drugom, izmaglica i svetlucavost tog jezgra nalazila se u toj pesmi za mene, tada, imala sam dvadeset šest godina.

kao neka nepopravljiva greška, sramota, nešto što treba brzo prekriti, obrisati, a zašto?

šta sam tada osećala, normalno da se toga sećam jednako jasno kao što se sećam i preskočenih obroka za koje nisam imala para, sećam se poniranja u tu izmaglicu, i znam da me je od svega najviše bolela ta slika o neposlatim porukama delete the kisses at the end, kad neko piše poruku, pa obriše volim te, obriše bilo šta nežno i lepo, bilo šta što otkriva svetlucavu jezgarnu srž svačijeg bića kada nije u begu, ima li nešto što me danas pogađa više od toga (osim smrti) od naše potrebe da se večno sakrivamo od bilo čega što nas ogoljava kao bića, kao da je suštinski najsvetlije u nama, kapacitet za otvorenost i ljubav, bilo kakvu ljubav koja nadilazi ono što danas pod tim podrazumevamo, kao da je to najsvetlije u nama, mogućnost za otvorenost prema drugima i svetu, kao neka nepopravljiva greška, sramota, nešto što treba brzo prekriti, obrisati, a zašto?