Otvaram oči i vidim, promiče livada, krošnja drveta, ptica, oblak, još ne znam da ću se par nedelja kasnije istim putem vraćati nazad i već ću početi da se krunim iznutra, sada međutim, dok sve to još ne znam, osećam samo kako se penjem i penjem, kad stavim ruku na srce što udara o grudnu kost moram da se podsetim kako od slušanja muzike još niko nije umro, ili možda jeste samo ne znam, tad prvi put, dok iz kola posmatram talase zelenog, znam, to što boli, to je od lepote, i ja sam na njenoj granici koja se rastegla do kraja kao što sam i na granici podnošenja bola što od nje dolazi, čini mi se da će evo sada, baš sada, taj poslednji otkucaj jer više nisam mogla, evo ga, biću prva koja je umrla od lepote slušajući pesmu, kako glupo, da ne poveruješ, od svega što sam ikad zamišljala o mom umiranju ovo mi nikad nije palo na pamet, međutim, još sam živa, pesma se završava, puštam je ponovo, koji sat po redu, ko to zna, ne smem ni da pogledam.

U danima što dolaze tom pesmom ću se uspavljivati, i ona će biti moja reka, puštena na najtiše, po celu noć, nosiće me u područje sna i ispirati dok spavam, vraćaće me među budne i žive i kad mi nije do toga, a dok je slušam, u svakom sekundu činiće mi se kao da smrt samo što nije, i opipavaću grudnu kost iznova i iznova, tu me boli, boli me kao da ću da umrem, to ću govoriti naglas, sama sebi, još se neću dosetiti da tako nešto može da se gugla, samo ću danima ići gradom kao omađijana, nigde bez slušalica, uvek sa njom u sebi, sve dok se rasipaju sekunde i kad okrenem sve ispočetka, znaću da sam tu da postojim, boli me stvarno, toliko stvarno da mogu da opipam taj bol kao ivicu dovratka, kao vodu kad teče, kao svoje lice kad dotaknem, mogu da opipam taj bol koji postoji u meni sasvim telesno, a naporedo sa njim, ta granična lepota, tad još ni ne pokušavam da bilo šta opišem, samo proživljavam, tu sam, prisutna, prvi put sam tu i prisutna dok mi ta jedna pesma namešta na mesto svaku ćeliju bića, jednako mi ispira i premešta svaku kost i svaki atom, sve se u meni preslaže kad je pokrenem i dođem do kraja pa počnem iznova, i uvek kao da sam nova, sasvim nova, sasvim nova.

Stajaću ispod krošnji na ulici i osećati kako se svaka ćelija kože puni muzikom do vrha, i podizaću glavu ka nebu, skoro očajna, može li se ovako živeti, sve će prolaziti kroz mene, svaki ton, naučiću redosled precizno bez imalo truda, iako ne znam da sviram znaću kako sebi da je pustim u glavi i kad slušalica nema, kako ja, koja uglavnom dobro poznajem reči, ovde ne mogu skoro ništa, pitaću se, i pored te lepote, pored elektriciteta na površini celog mog tela, primetiću te stine, blago izmrvljene komadiće stakla što me ljušte dok sam s njom u kontaktu, videću pred sobom svoje zamišljeno srce, anatomski pravilno, i jasno ću čuti kako kroz njega šumi krv, kao krošnja onog drveta sa ulice, a u tom šumu pesma, pesma, muzika, i ja, jedva živa, sasvim izlomljena i zaceljena svaki put, samo jer sam je opet pustila.

Plakaću dok je slušam, od čiste sreće što sam je našla, i od jednako čistog besa što sam ovakva, nenormalna, koga još znam da na ovaj način sluša muzku, pitam se, kao da mi život od toga zavisi, nikoga, usamljenost u iskustvima je strašna, jezik kojim govorim dok sam unutar toga, u jezgru nastajanja zvuka koji i mene samu potvrđuje sasvim je neprevodiv, a istovremeno ta pesma je jedino čemu prevođenje ne treba, zašto me je našla, pitam se, da me dovede do samog kraja izdržljivosti lepote i užasa pred njom, i što baš sad, što baš ovako, i kad čujem da je neko drugi pušta kazaću, gasi molim te ne mogu da podnesem, osećam da ću plakati, samo zato što je prejako, to mogu samo sama, kad ostanem bez ičega i ona opet bude moj dom na nekoliko minuta onda ću moći da joj dam celo biće i podneću da je čujem, jedino tako možemo da se složimo, to je naš nevidljivi ugovor, dajem sve u tom slušanju kao što pesma daje u svakom tonu, i ništa ne sme da ostane ni sa jedne strane, svaki put zajedno dolazimo do samog kritičnog mesta odakle se pada u ambis lepote, ona me zadržava i gura preko ivice, i nigde sam, a potpuno sam tu.

Ko je još umro od slušanja muzike, mislim, kako glupo, ko je umro od lepote pesme, ko je umro od opšte lepote sveta, možda budem prva, od svega što mi je ikad na pamet palo kad sam o svojoj smrti mislila sigurno je nisam ovakvu videla, sada, dok posmatram kako promiču livade, kako promiče drveće dok se vozim, još ne znam kako ću se slomiti, ne znam koliko će mi trebati da opet ustanem, još ne znam da kada ta pesma u potpunosti prođe kroz mene nakon ko zna koliko slušanja, kao nakon borbe na život i smrt, kao nakon oživljavanja, više nikad, nikad neću biti kao pre, i neću to ni želeti.

I kad se završi, kad posle nedelja i nedelja u kojima sam bivala samo kroz nju, i samo kroz nju sam osećala i život i bol, prvi put ću razumeti da taj kontakt možda nije tipičan, ali je moj, taj kontakt sa muzikom, neki uvrnuti blagoslov, taj užasavajući bol od lepote, od toga da stvari neprekidno prolaze kroz mene, a ja ih osećam u svakom delu svega što jesam, kad se završi, znaću da nigde nije otišla nego je ukodirana u mene, sačuvana u DNK, ona i tolike pesme druge što su mi spasile život na isti takav način ali ih nisam tako jasno telesno osetila, što su me čuvale i nosile, lečile i povređivale istovremeno, ispirale mi rane i previjale me, puštale svež vazduh i letnju kišu u srce, i toliko toga lepog još, kad se završi znaću da opišem rečima bar to jedno suštinsko pravilo, jedini zahtev koji muzika ima za mene, da se ništa ne radi polovično, da se ne bude tu polovično, da se upije sasvim, do kraja i sve, pa ako se preživi preživelo se, ako ne, svejedno je vredelo, sećam se Miljkovića, kad je napisao sada moje pesme traže moju glavu sigurno nije na ovo mislio, a meni se čini, to je dogovor koji muzika i ja imamo, ona je moja kuća i od mene traži potpuno predavanje i prisustvo dok je slušam, traži da položim život kojim je u sebe sažimam kao zalog, i svaki put kad kažem da, pristajem, znam da će mi uzeti sve, ali će mi i dati sve, jedino mi neće dozvoliti da se pitam zašto sam ovakva, nenormalna, zašto sve ovako duboko osećam, neće mi dozvoliti da se pitam može li se intenzitet sveta preživeti, sveta trenutno ovaploćenog u muzici, sveta koji me prevazilazi pa opet ga uzimam i obuhvatam sasvim u lepoti i neizdrživom bolu, do granice bivanja i preko, tamo izvan, i daće mi sve, ta jedna pesma i mnoge druge što će doći, daće mi sve, muzika, da me podseti da se jedino na takvim graničnim područjima gde je davanje totalno i srazmerno uzimanju — može živeti. 

P.S. Evo i radova koje se bave tematikom intenzivnog osećanja muzike: Sensing Sounds on the Skin: A Review of Auditory-Tactile Synesthesia and Its Implications for Perception and Attention, i A neural link between feeling and hearing.

Tekst: Lana Nikolić

Fotografija: Pinterest

Evo i pesma koja je inspiracija za tekst💙