Lepak, tako se zgusnulo sve, i prostor i vreme, i nema više jedne tačke u kojoj mogu da prepoznam koagulaciju, da kažem evo, tu je, ja sam kriva, da pokažem prstom kao dete, pogledaj, odavde dolazi bol, ovde je rana, možemo li je previti, može se odozgo i lepak staviti, tehnički gledano, možda čak postoji i neka procedura, ja sam međutim u tome sasvim nevešta, a da izmislim slabo šta umem ovih dana, taj lepak je sveprisutan i kad pogledam kroz prozor jasno ga vidim prevučenog preko fasada preko puta, preko prozora, preko nas

žive li ovde ljudi koji su srećni, to se stalno pitam, osećaju li oni ovaj zgusnuti lepak, pošto da ga vide sigurno ne mogu, za šta god da se uhvatimo zgusnulo se, i svuda ostaju tragovi, i kao da smo umotani u neku lepljivu skramu, možda je tako plućima što su obavijena maramicom, to ipak nije lepak koji guši nego život koji štiti, tu se čuva disanje, jedan od najsvetijih pokreta čiji se centar, to sam u gimnaziji dobro naučila, nalazi u produženoj moždini, tamo gde je vrat, tamo gde sam istetovirala tri iskre, sasvim nenamerno, ne misleći tada ni na lepak, ni na zgusnutost, ni na pluća u plućnoj maramici, to mi sigurno nije palo na pamet, skoro da sam zaspala dok mi je igla sekla kroz kožu, jeste bolelo ali ko još obraća pažnju na to, bol se nakon nekog vremena ne oseća, pretvara se u lepak, u koagulaciju, u zgusnutost koja se ne da opisati, a trebalo bi da znam, trebalo bi