I od težeg ima teže, tako mi je majka govorila kad sam kao devojčica plakala što ne mogu da trčim kao ovi što brzo igraju žmurke. Mogla sam da uradim na hiljade drugih stvari što uopšte nisu male, mogla sam da se obučem skoro bez ičije pomoći, mogla sam čak i da skočim u mestu ako se potrudim, mogla sam da crtam, ili da naučim pesmicu iz samo dva čitanja, ali razume se da sam želela tu jednu stvar koju sam smatrala nepravično oduzetom, koliko je teže moglo da bude tad me nije ni najmanje zanimalo, niti sam razumela kako se to meri, teško je bilo ne trčati, kakva je gradacija tu uopšte potrebna?

I od težeg ima teže, sećam se dok gledam kroz prozor dok napolju veje sneg kakav davno nisam videla, te pahulje, izgleda mi ko da svaka ima centimetar u prečniku, mogu da ih sagledam u 3D, da je moj život film sad bih sišla niz stepenice i stala nasred ulice, podigla bih glavu ka nebu i otvorila usta kao što smo činili kao deca, da pustim da mi se tope u ustima, mogu da vidim tu scenu, samo što moj život nije film, pa zakuvavam sebi kafu bez mnogo drame, nema plakanja sad si stvarno velika, kakve ovo veze ima sa trčanjem, nikakve, i od težeg ima teže, nije mi pomagalo tada, pa se ni sada ne dešava olakšanje mada možda razumevam pomalo, šta to menja, ne mnogo toga.