Neki dan mi je sestra donela radijator
bacim pogled ka njemu, povremeno
zovem ga Toplica. Nije mi hladno u zimu
prvi put posle nekoliko godina
ovog zamršenog odraslog života.

Ti si uvek govorio
neka, i mora, i tako treba
zbunjivao me je taj fatalizam u tvom glasu
tako je, računam, bilo lakše i dalje voleti život,
tvoj, jedini, pretežak

Ja sam, naprotiv, uvek htela da se bunim i opirem
a nisi me tako učio.

Jedem tri obroka dnevno
što nisam osetila još od studentske menze
(kojoj se treba do zemlje klanjati, ako mene pitate)
malo sam zbunjena i sve mi se čini kao razbacivanje
to odsustvo redukcije na koju sam navikla.

Primećujem
mnogo od tebe u svom osmehu,
u borama koje dolaze
u zagrljajima s nepoznatim ljudima
tome kako ih volim bezuslovno

htela bih
da nismo uzalud ovde dolazili
u svet koji nismo tražili, a opet ga dobismo,
naopakog

kako si samo otišao
u jednom blagom trenutku svetlucanja
u tom najsvirepijem mesecu što reče Eliot
beskrajno dostojanstven i odmeren i u smrti

I valjda nisi video
tako rasut u atome
sve moje potonje trenutke strašnog višestrukog očaja
nikad udaljene od ivice nepostojanja

sad možeš s mirom da žmirneš na mene
negde iz svemirskog bezdana

jela sam, spavala sam, evo pišem
i ko što rekoh, nije mi hladno.
A to su glavni elementi postojanja.

Imam svega sem tebe
ali
u trenucima kratkih prosjaja
kad se cepa granica između naših svetova

osećam
da ipak nisi daleko

2020.,

(izvorno objavljeno na Bulevar Books , kad sam mislila da ne umem da pišem poeziju, a Vita Trebovac je ipak postavila tamo (hvala Vito!))