To, znamo li da pišemo o bilo čemu drugom sem o sebi zapitala sam se kad sam razmisljala o Knausgoru, čovek se proslavio tako što je celu svoju porodicu i sebe izvrnuo na postavu u knjizi Moja borba u ogromnim tomovima, nisam sigurna da li je do mene ali mi sve to njegovo novo što sam videla iznutra deluje kao Moja borba u varijacijama, al kao da ne bi da izgleda kao Moja borba, ako mene pitate taj napor ne bi trebalo da postoji u dobrom pisanju, s druge strane, šta ja znam, ja sam samo studirala knjizevnost po bolonji, dakle ubrzano, elem Knausgor nesumnjivo zna da piše, upitno je samo ume li to i dalje kada glavna tema nije on. To me ustvari pogađa, to što je ovo možda samo odlika trenutka vremena u kom smo, “ja” vizura, pišemo o sebi i sebi i sebi, on je to podigao na svetsku vidljivost, koliko je diskutabilno i revolucionarno istovremeno ono što je u pisanju učinio, u to sada neću ulaziti.

Svako bi mogao da piše samo o sebi

Za razliku od Knausgora, ne živim od pisanja i prilično sam anonimna, ili je bar takva moja percepcija (niko ne zna ko sam i šta radim, niti je ikoga briga), i iako moja biografija itekako može da dokaže kako umem da pišem tekst, recimo akademski za fakultet, dok sam se još zavaravala time da jesam za to, ili istraživački iz vremena kad sam mislila da dobro novinarstvo između ostalog znači okopavanje određenih tema u dubinu, a ustvari me to nije interesovalo ni najmanje, izgleda umem da pišem dovoljno raznoliko, pitam se koliko je to raznoliko ustvari dobro, a opet, istina je da najlakše i najbolje pišem — o sebi, da, o sebi.

Jedan portal za koji sam pisala od mene je tražio da budem komercijalnija, i kad sam odbila i postavila temu koja je opet bila (pogađate, ja, ali imala sam svoje razloge), donela sam odluku da osim u retkim slučajevima, više neću pisati ni za koga sem (pogađate) za sebe. U toj kapitalistički rečeno “konstruktivnoj” razmeni mišljenja što i nije bila razmena dobila sam još jedan komentar “svako bi mogao da piše samo o sebi” ili tako nešto. Sela sam pa sam se zamislila, da li, stvarno?

Lepe ideje i visoka cena 

A jesam pisala tekstove o raznim temama, nije da nisam, pa nije valjda mogla biti večna samo ta priča o meni, pisala sam, u studentskim danima i kasnije, dok sam još verovala da ima smisla baviti se pitanjem kako koji bend stvara muziku ili koliki je značaj performansa, smisla ima i dalje, to je sigurno, samo sam ja umornija i retka su mesta i pojave koja mogu da me ponesu toliko da poželim da o njima produbljenije govorim, pored toga govorila sam o drugačijoj perspektivi koju nosi moj život, i priično naivno verovala da to kakva sam, kako posmatram svet iz višestruko otežane pozicije, daje neki uvid koji je možda potreban društvu, ideja da edukujem o toj drugosti, pored ideje da inspirišem ljude da poslušaju neku pesmu recimo, vukla me je dovoljno jako, naivna ideja, lepa, radila sam intervjue i snimljene i pisane, znam da ne pišem samo o sebi, ako se ukuca u pretraživač Lana Nikolić nešto će da izađe, nešto što nisam ja, pa ipak, za nešto što nisam ja sad mi treba mnogo više od ideje, treba mi da sasvim budem u tekstu, a to je velika cena i retko sam spremna da je platim jer je usko vezana sa smislom, zato je moj poslednji i najvažniji tekst o pitanjima društva za (za sada) tekst o palijativnoj nezi.

Pa šta, i nije lako

Sigurno da svako može da napise bilo šta o sebi, da okači na stori, napravi pdf, na primer, takođe, može da nastane knjiga (o sebi) očas posla, sa nula lekture i bilo kakve sposobnosti za samokritiku i razvijanje kvaliteta, što neće smetati ljudima da se oduševe, ispovest ova i ona, bilo šta dakle može lako da se napiše, pisanje koje je dobro i ima neku težnju da raste, to vala ne može svako, pisanje koje tera da zaronimo pa izađemo po vazduh pa opet zaronimo, to ne može svako, ako je pisanje dobro tema je možda i nevažna na neki način, šta je dobro pisanje, ne znam da objasnim ali znam kad ga vidim, komponenta dobrog pisanja je i odabir knjiga koje su preživele sud vremena i imaju ne bilo kakve nego izuzetne prevode, a ne čitanje bilo čega, dozvolite mi malo elitizma, ovaj tekst je srećom samo tok svesti koji pišem nakon što sam ceo dan provela u krevetu bolesna (tekst o sebi, opet) i oslobađam ga tereta da mora biti dobar, hoću da kažem nisam ja neki parametar pisanja, i hoću da kažem, postoji razlika, svako može da piše o sebi, a da praktično nema vrednosti u tekstu izuzev “prenošenja iskustva”, ali ne može svako da piše o sebi kvalitetno, i nije lako, jer da je lako svako bi se time i bavio, pisanje dobrog teksta o sebi traži da mu ostavite malo života i malo pravog mesa, neki komad tela, da ne kažem duše, ko je pisao na takav način zna, hoću da kažem još  — jeste da mi se ne dopada kultura individualizma koja slavi samo “jedinstvene uvide” naših “posebnosti” i tu večnu ja sliku od koje mi je muka, ali želim da dodam, pa šta, pa šta, neka pišemo o sebi kako najbolje znamo, šta ćemo drugo svet se raspada, pa šta, a možda i nije, ne znam.

Ko sam ja da nešto kažem recimo o dobrim očima psa

Lepo sam rekla, ne znam, nekad sam kao upaljena buktinja koja ima mišljenje o svemu pa i o pomenutoj kulturi individualizma, onda odem na Instagram pa tamo pišem ma pobogu osvrnite se oko sebe pomislite i na druge, pišite o još nečemu sem o sebi, dajte nešto stvarno dobro, čitajte klasike idite u biblioteku, pa se setim, ma ko sam ja da nešto pišem i pričam, koga briga i ko uopšte ovo čita? Trebalo mi je vremena da prihvatim da sam možda i ja ta što zna da piše samo o sebi, i to upitno koliko dobro, kad sam jednom shvatila samo sam se pomirila i rekla, pa okej, možda si samo prosečna i šta ćemo sad, ako stvari koje žele da izađu iz tebe jesu o tebi odnosno načinima na koje vidiš svet, o slikama koje vidiš i osećaš, neka bude tako, neka bude i prosečnost i ja forma, pa šta, stvarno, pa šta, ko sam ja da nešto kažem, ja koja nemam nijednu književnu nagradu, krijem svoju poeziju i od sebe same, ne volim da pišem o sočnim temama, niti temama koje čine da sučeljena mišljenja gore na internetima, ali volim da pišem o dobrim očima psa, možda nisam niko kad je reč o ostalim stvarima, ostalim “važnim stvarima” ali ovde postojim, kad gledam oči psa i želim da pišem o tome, znam da pišem o tome, samo retko to sebi dopuštam.

Samocenzura i zaštita

U poslednjih godinu i po dana dosegla sam maksimum u samocenzuri, i inače nastojim da štitim ljude koje volim u tekstovima i svoj privatan život (što se ne bi reklo po Instagramu), da sam pisala kako mi je stvarno, gledali bismo kako se penje reach na društvenim mrežama, ovih dana se pitam, gde je granica između samocenzure i laganja, nisam rekla jer smatram da nije relevantno za ljude koji prate šta radim, nisam rekla jer ne mogu da čitam poruke i mišljenja, nisam rekla ni sada ni ranije, jer sam smatrala da mora ostati nešto moje, osim toga postoji neko budalasto uverenje da sam ja tu da nekako utešim ljude kad već ne umem sebe, biće dobro, nevolja je u tome što znam da najčešće neće, ali želim da bude, zato im pišem da ima smisla, i zato što ga lako vidim za druge, šta je laganje i šta je autocenzura, nemam pojma, kako objasniti da teško nije isto što i loše — nikako, zato i ne objasnjavam nego pišem nekoherentan tekst pod blagom temperaturom, kad već pišemo “samo o sebi” neka bude naše i ograničavanje koje zadajemo sebi, pa šta, nije lako, da je kako, svako bi pisao, i šta znači bez autocenzure da li to znači pisanje detalja iz života ili samo znači kazati “nikad manje poverenja u budućnost nisam imala” dok mi ljudi pišu samo nastavi da radiš sve što radiš, a ja ne znam kako ni od čega, ne znam, bar ne danas, možda sutra, možda. 

Šta znam onda, pitate se? Malo toga. Znam da volim da pišem o dobrim očima psa, i znam da ipak volim Kanusgora jer me je tako ekscesan i nesavršen jednom davno vratio čitanju. I znam da ako danas nije dobro, sutra možda bude. Možda. Ali to je ipak velika reč.