Poverenje u trenutak, poverenje u sada, koliko sam puta to kazala drugima, dok skupljam odeću s poda i ubacujem je u mašinu osećam se kao da sam slagala, kome sam to govorila i zašto, ako je istina da ni sama ne znam kako se to radi, i zatim, nakon što sam osetila svoj parfem iz tog presloženog veša, zatim mi pada na um, ovde sam bila, više nisam, tako biva i kad umreš, sigurno, nisam umrla, ne još, pa ne znam, zato samo nagađam, više nije kao ranije, dok gledam centrifugu kako okreće sve na maksimumu obrtaja nisam i ja unutra, nisam i ja u tom tamnom bunaru iz koga sam izlazila isprana kao čista odeća, sad sam sa druge strane, bar mi se tako čini, ko će znati, parfem i nije moj, tebi sam ga kupila, ali nisam stigla da ti dam.

Nisam stigla da ti dam

zato si ga ti dala meni, odande, s druge strane, kad si već odavno prešla taj most, a još si bila tu kad sam se spremala da te iznenadim, sela bih na pod da posmatram šta mašina čini, ono što ja ne znam, ispira i ispira, gde je druga strana, i šta ostaje iza nas, počelo je sasvim bezazleno ali zar ne biva sa svime tako, moraš ustati, moraš pospremiti, krenula sam od posteljine, zategla sam je ne onako da dinar može da odskoči ali dovoljno da mogu reći sebi nije ti to loše, pa sam prešla na korpu za veš, nekad to učinim, samo počnem da radim stvari, a još se nisam obukla ni postavila sebe čvrsto u novi dan, da se ne slomim pred onim što dolazi, što ne znam šta je, što dobro znam.

S ove strane mosta

izbacila sam sve na pod, tako se pojavio parfem, ona druga nota što ostaje kad ga nosim satima, nekad se trudim da te se ne setim, trudim se namerno, kako to sebi da objasnim, mora da sam ga imala tog dana kad sam te videla, mislim da ti se dopao, sad se više ne sećam ničega, nisam ni htela da pišem o tebi, bar ne još dugo, možda nikad, mada sam te pomalo dotakla rečima, dok si bila tu, dotakla sam te tako da znaš da uvek pomišlljam na tebe, pisala sam i znala da čitaš, znala da znaš, za tebe je, nekad sam ti i govorila, onda kad sam dopuštala sebi istinu, sad smo tu, ali nećemo još dugo biti zajedno u ovom vremenu i prostoru, a sad se više ne sećam, ne sećam se da li ti se dopao miris kad smo se zagrlile pa si mi kazala, to što se ne sećam, to ne može biti slučajno, sutradan sam kliknula na porudžbinu, uzela sam najveću moguću zapreminu, s ove strane mosta, kad posmatram sebe kako ležim u svojoj tadašnoj dnevnoj sobi i mislim kako ćeš se radovati samoj sebi delujem naivno, toliko naivno da mi dete nije ravno, odavno znam da stvari što se kupuju ne mogu da učine ništa, posebno ne kad si na samoj granici, činilo mi se ipak, da imamo još vremena, tako ljudska greška, tako budalasta, toliko sam puta o smrti mislila i govorila, toliko sam je dobro zagledala sa svih strana, tada je ipak nisam videla, nisam je videla, čekala sam da ti dam, videćemo se još jednom, bar još jednom, tako mora, naivno, budalasto i puno ljubavi, šta da kažem u svoju odbranu, osim da smo na mestima gde bi se od nas očekivala najveća mudrost, sasvim najtanji?