Kriza, naša najčešća reč mesecima unazad, dok u vestima širom sveta ovog časa gledamo ono što smo se nadali da nikad nećemo, kako odjekuju detonacije, ne znam da li dopuštamo sebi oholost mišljenja da nećemo biti dotaknuti posledicama patnje u neprekidnom nastajanju, kad sam bila mnogo mlađa verovala sam, daleko smo, to je dovoljno, ništa nije daleko, i svaki potres bilo gde i u nama se čuje, ako znamo da ga čujemo, ako ne znamo, dogodi se već nekako da kasnije razumemo, kriza i krompir, to vam je isto, kako to, sad ću da vam objasnim jer

ljuštim krompir 

dok se bavim ovim pitanjima, strpljivo i polako, odakle mi strpljenje i ta mirna sporost ne znam, možda ipak konačno odrastam, konačno razumem da se nigde ne može pobeći od opšte propasti, osim u neku vrstu lepote, recimo te da se napravi vrlo jednostavan ručak, nikad nisam volela da kuvam, dok to činim često me sve boli, umaram se od stajanja, ranijig godina često sam ga pravila plačući, prepuna besa što je želeo da celu kuhinju izlomi u prašinu i mene zatrpa ostacima tako da budem sahranjena tačno ispod svoje frustracije što ne mogu da budem normalna, brza, i u svemu sasvim samostalna, sve stvari koje su me ranije potpuno izvodile iz ravnoteže sada me ne dotiču previše, mirno skupljam sve što mi je palo na pod, bacam u kantu, dozvolim sebi da malo sednem kad zatreba, kakav napredak, kakva kriza,  kriza, a možda je samo meni ovako, samo ja ljuštim krompir zahvalna jer mogu da ga ljuštim sama, uzdignuta iznad detinje želje da razbijem i sebe i sve oko sebe od sudova do svoje glave.

da li svi ljudi lažu da im je dobro, a nije

možda je samo meni ovako, a možda neki ljudi uspešno okreću pare i usred ovakvog beograda u krizi, sveta u krizi, možda neki ljudi misle da ja uspešno okrećem pare, u stvarnosti samo ljuštim krompir, i dosta crtam, više nisam besna, zahvalna sam, biće da sam konačno došla do odrastanja, rerna se lepo zagrejala, gledam da ne izgubim ravnotežu i vrlo pažljivo dodajem ostale stvari, zatvaram je i sedam da gledam šta će kroz pola sata nastati od povrća, dajte mi detinje čuđenje, kako od ovoga nastaje ono, kako od opštih briga nastaju oblaci nadvučeni nad sve nas, kako dišemo pod njima, kako, dajte mi detinju sposobnost da se divim predmetima i bojama, što i dalje činim, gledajući u svetlo rerne kao u plamen baklje vesnice nečeg dobrog, više ništa ne razumem, a i dalje se upinjem, i sedam, sedam da gledam.

Ovo je besplatan tekst dostupan svima, ako možeš, podrži me na Patreonu kako bih mogla da nastavim da stvaram, u collections te čeka svašta lepo.

na telefonu

Kriza i smrt, pristunija nego ikada, ona što je uvek bila tu, a sad nam je očiglednija, naporedo sa veštački generisanim videima koje sve teže razlikujem od stvarnih, nemoguće mi je na momente da čemu svedočim, bože dragi, ako te ima, pomišljam, moram li u sredini tridesetih kad sam valjda na najvišoj razvojnoj tački života, baš ovome da svedočim, tome kako se na svakom koraku raspadamo, i da pritom ostanem mirna, da ne razbijem ni svoju glavu ni sudove, da s čuđenjem i divljenjem posmatram povrće u rerni, da ustajem ponovo i skuvam sebi kafu, opet sasvim mirno i polako, pazeći da se nigde ne opečem dok držim ravnotežu, kako stojim, tako da ako vetar dune mogu da padnem, a ko ne može, pomišljam, ko ne može, i stoji li išta na ovome svetu čvrsto na temeljima, sad malo jasnije vidimo, ne stoji ništa, ništa, i svaki temelj samo je zamisao stabilnosti što nam pomaže da zaboravimo promenljivu prirodu svega, od našeg disanja do eksplozija što ih gledamo na ekranu, ima li ičega na šta mogu da stavim ruku i kažem, evo ovo je stvarno, ovo je čvrsto, ovo postoji, pada mi na pamet jedino ringla što sam na nju spustila džezvu za kafu, to je valjda jedino stabilno u šta sada gledam, sve ostalo se raspada, stabilno je to i mir sa kojim sam ljuštila onaj krompir, taj mir je trenutno neuništiv, kriza i krompir stoje sasvim naporedo u mom malom efemernom svetu, a ja sam u samom centru toga, dok držim telefon u ruci i uspevam da ugasim vesti, uspevam da pustim muziku, uspevam da pevam, kako, ne znam, ne znam, možda ne pevam ja, peva dete, šta ono zna, ono poseže ka životu nakon što je satima plakalo i obrisalo suze, poseže iznova i iznova.

rezerve za plakanje

su mi raspoređene svuda po kući kao rezerva, ustvari, to su rolne toalet papira, i onaj kuhinjski ubrus, prestala sam da se trudim oko estetike, nikad se ne zna kad će naići sledeći talas, što toliko plačem, a što ne bih, malo li je razoga, da li to znači da sam savim van sebe, ne, samo znači da sam tužna, da li sam ikada i bila sasvim u sebi pitanje je, van sebe dobro znam kako se biva, ovde sam ipak, jednom nogom i tamo i natrag, i spolja i unutra, težine je toliko da je skoro nesnosna, težine je taman toliko da se za sada može podneti, tako na ivici provodimo cele živote, možda ne svim možćda samo neki od nas, dok se sasvim ne raspuknemo kao dobro i kvalitetno staklo, recimo stari bokal mojih roditelja, što je u nekom momentu ipak samo pukao, a delovao je neuništivo, ništa nije krhkije i snažnije od čoveka, može li se još poneti, sigurno da može, može li se još izdržati, sigurno da može, sve dok jednom ne može

možda me taj trenutak ipak razmine

ne mimoiđe nego baš razmine, tako je tata govorio kad se sa nekim kolima na putu mimolilazi, da se razminemo, možemo li bar ponekad samo to da učinimo, baš da se razminemo u ovom životu s onim teškim, s krizom, krompir mi ostavite, sad sam strpljiva, mogu da ga ljuštim polako, krompir i kriza to je valjda isto, stpljivo čekaš da da se odigra do kraja, čekaš da prođe, ako prođe, ako prođe.

Tekst: Lana Nikolić 

Fotografija: Pinterest