Prošlog leta, negde sredinom juna, probudila sam se u sveže opranoj posteljini ne sluteći ništa, gledajući kroz prozor, u zidić unutrašnjeg dvorišta, tražeći mačku što je tuda znala da se šeta, gledajući u sveže zelenilo drveta što se njihalo na povetarcu, mačke nije bilo, drvo je ipak plesalo, zatim sam pogledala ekran telefona, pročitala poruku letimice, ne otvarajući je i počela da plačem.

Te suze su me prepunile kao reč

što se možda prvi put jasno oblikovala u celoj meni i obuzela me u potpunosti, previše. Šta to znači, nisam još mogla ni da se zapitam, najednom sam se davila u unutrašnjem moru apsolutne tuge, konačno imenovane tom rečju, i dalje sam pogledom tragala za mačkom na zidiću, ona bi sada dobrodošla kao čamac za spasavanje dok sam bila na korak od potonuća, previše, to sam ja, kako znam, to nije ni pisalo u poruci, pisalo je nešto drugo, što se nije ni doticalo sa veličinom mog bića i njegovom potrebom da ljubavlju obuhvati sve, to drugo je ipak bilo dovoljno da se vratim u mesto koje nisam prepoznavala ali sam bila sigurna da postoji u meni eonima, totalna suvišnost svega što sam, ova u meni što je iščekivala mačkine šape da se pojave u uglu prozora, u okviru koji je tvorila ravna linija zida, ona je znala, previše, suvišnost, sve su to reči iz prošlosti, u prvom talasu ipak, nije mogla mnogo da učini, a što baš danas kad sam stavila čistu posteljinu, da je bilo sutra to bi se već moglo i podneti, a što ovako, otvoriš oči, još ne znaš ni da si živa, a plačeš, a što ovako, što ovako sve, i na kraju – a zašto nema mačke.

i pročitaj ceo tekst

P.S. Trudiću se da ovde bude više besplatnih tekstova za sve ❤ ako možeš podrži moj rad deljenjem ili podrškom na Patreonu da bih stvarala nezavisno i slobodno. Hvala!

Tekst Lana Nikolić, fotografija: pinterest