vrlo dugačak tekst o tome kako sam pevala prvi put u životu

Kad pomislim na pevanje vidim svog oca kako drži mikrofon na svadbi moje sestre, i samo da bi meni ispunio želju, onim što je ostalo od snage koju je pojela bolest srca, punim glasom koji se ipak čini sasvim netaknutim bliskom smrću, peva dedinu voljenu pesmu zelen ora pao na oranje.

Ima svečanu ljubičastu košulju i na reveru zadenut cvet, sećam ga se onako kako sam ga i videla tada, iskosa, pomalo odozdo, jer je poput nekog čudnog drveta što se pruža u visinu i za mene odraslu i dalje bio visok do plafona. Stojeći pored njega, i ja rastem i kao da se penjem na prste, uzdižem se izvan konačnosti, u svečanosti toga što je doživeo da uda jednu ćerku, a drugoj makar da otpeva pesmu kao dar.

U šta bi se glas moga oca dao svrstati teorijski ne znam da kažem, ali za mene je bio kao grmljavina koja pročišćava, kao letnja oluja i zelena šuma, i slušajući ga još kao dete dok je pevao za svoju dušu po raznim slavljima, mislila sam o veličanstvenosti toga dara što ga je nosio celog života kao skriveno blago što se iz kutije vadi i otvara samo u posebnim prilikama. 

deda, zelen ora

Isti taj moj deda, a njegov otac, što je voleo pesmu zelen ora pao na oranje i nekad je znao zapevati dok zajedno čuvamo ovce, što se sada u mom sećanju, odnosno tada u sasvim relativnoj stvarnosti, celih nekoliko minuta ori u svadbenoj atmosferi, isit taj moj deda nije mu dozvolio da kupi harmoniku i nauči da peva. Veština sviranja harmonike bila je za njega isto što je za mene danas sviranje klavira mojih prijateljica, i uopšte, odlazak na koncert, svet trenutak, sasvim magijski. To što nije znao da izvede svoje omiljene “starinske pesme“ koje sam tada, kako to samo detinjstvo i mladost zna, oholo smatrala uglavnom glupim, nije ga sprečavalo da poluzatvorenih očiju, uz cigaricu, posmatra omađijan kako nastaje muzika, sasvim predano, kao što bi neko slušao propoved u crkvi. 

poslednja lepota

Moj deda, u trenutku pevanja pesme zelen ora pao na oranje već je uveliko mrtav i nesvestan traga što ga je za sobom ostavila njegova strogost i nejasna, a sveprisutna ljutnja na ceo svet. Njegov sin, moj tata, biće živ još nepune dve godine od trenutka kada blago svoga glasa možda poslednji put vadi iz kutije za svečanosti. Stojeći sasvim kraj njega, tako da sam mu skoro oslonjena o rebra, osećam kako snaga pesme struji i mojim telom, taj se glas, kao grom gasi na kraju refrena, u izdahu koji bolestan, umoran i do kraja potresen, jedva izdržava, ali ga junački iznosi do kraja. Kraj njega jedva izdržavam i ja, taj jedan minut ili malo više, jer znam da me daruje unapred, za sva buduća slavlja na kojima ga neće biti. Kad se mnogo razboleo više mu ništa nisam tražila, ali tu pesmu što jesam, ipak, mada sam znala koliko će to za njega biti teško, tu pesmu što sam tražila, samoj sam sebi danas zahvalna, koliko i njemu, što je otpevao poslednjom snagom, samo do refrena, čak do refrena, da se sećam dok sam živa.

kako toliko pričaš, a ne znaš da pevaš

Dedina zabrana da se svira harmonika mističnim putevima stigla je i do mene, i uz nju, ko zna kakvi porodični mračni darovi o kojima mogu samo da nagađam jer na drugi način, sem mističan, ne bih znala da ovo što me je snašlo, objasnim. Ne sećam se da li sam pevala kao sasvim malo dete, znam da kao odrasla, ne bih mogla da zapevam ni da mi plate. Postavljen nasuprot stvarnosti u kojoj se moj profesionalni život zasniva baš na radu glasom, mikrofonu i stalnom govorenju i vođenju događaja, fenomen neobjašnjive blokade svaki put kad treba reč da pretvorim u pevanje, delovao je i meni, i onima koji su znali do koje mere ne mogu da pevam, skoro kao zajebancija sažeta u rečenici kako toliko pričaš, a ne znaš da pevaš. Na radiju sam učila dikciju, i znala sam kako svaku reč da izgovorim više nego pristojno, i na tom istom radiju prvi put su mi i rekli kako je vrlo verovatno da ja ustvari mogu baš lepo da pevam, ako imam glas kakav imam, sećam se tačnog trenutka kad sam to čula, sedeći na emitovanju pored velike kontrolne table sa reglerima, ja da pevam, ne dolazi u obzir, učinila sam sve da zaboravim taj momenat, pevanje je za druge, nije za mene, uostalom, kad pevam imam ružan glas.

kosmički laserski zrak sramote

Ako ćemo pošteno nije da nikad nisam pevala, jesam, kad sam sama kod kuće, pa imam slušalice, a zvuk je toliko pojačan da ni svoje misli ne mogu da čujem dok vadim veš iz mašine ili perem sudove, puštala sam glas itekako, tako da ga ni ne dotakne, da ga ne čujem i ne poznajem, takođe sam, logično, pevala pod tušem, uglavnom kada sam sasvim sigurna da sam sama u kući, i to po par rečenica, jer svaki put kada sam zašla u to područje, mome ocu tako prirođeno, da se glas pusti da poleti i prostruji kroz celo telo, osećala sam nešto kao kosmički laserski zrak sramote koji me sažima u jednu tačku ambisa, u nepostojanje. Tom kosmičkom laserskom zraku niko sem mene nije mogao da posvedoči, jer niko za njega nije ni znao. Parališuća moć stida upravo je u zatvaranju bića što se izoluje u uverenju da je posredi sasvim jedinstveno iskustvo, kao neka devijacija ili nepoznata bolest — kako da objasnim da kao javna govornica i radio voditeljka ne smem da zinem ni samoglasnik, a nekmoli celu rečenicu iz pesme? Nikako. Parališuća moć stida, tišina.

I na radiju, gde sam dobro izučila kako se lepo govori, trebalo mi je skoro dve godine da slobodno pustim glas u mirkofon. U studio sam unosila vodu da se zalijem i za deset sekundi govorenja u program, dok mi je srce lupalo toliko da mi se vilica pomerala, a papir u rukama šuškao od drhtanja. Posle sam zavolela kontrolu nad izgovorom reči i muziku lepog izražavanja, mogla sam sa uživanjem da čujem sebe u slušalicama, i da mirno tražim greške kao da čistim drevne arheološke iskopine, polako i s ljubavlju, te su greške bile put ka boljem, ka veštini, i parališuća moć sramote makar tu više nije postojala.

Zelen ora odnosno Madrugada

Na svoj prvi čas pevanja otišla sam nakon više od godinu dana suočavanja sa time da moj život ide kuda treba, a ne kuda ja mislim da mora. U tom suočavanju pevanje je bilo sasvim prirodan korak, zelen ora je negde iz transgeneracijskog prikrajka čekao da se vratim tamo gde nikad nisam otišla, ali sam svakako ipak bila prisutna, i taj vetar razvigorac, dopuštenje da se konačno peva, došao je dok sam jedne večeri sedela u kuhinji, setila se Madrugade, i počela da slušam istoimeni album ni od kuda. Četiri dana sam plakala i slušala, plakala i slušala i noću i danju, onda sam rekla sestri, ba[ onoj što se udavala kad je tata pevao, da ode i kupi mi ploču iako nemam gramofon, zatim sam je danima gledala skoro kao magisjki predmet, slušajući s telefona ono što je na njoj zapisano, osećajući kako me rastavlja i sastavlja na delove kao nekad Watch the Corners, toliko da sam se stvarno pitala, opet sam se pitala, kao prošlog proleća, može li se od lepote umreti, stvarno umreti, može li se od slušanja muzike umreti, od takvog slušanja što podrazumeva totalnu prisutnost i predavanje, i puštajući What’s on Your Mind stvarno sam bila pripravna na smrt od lepote, pravu smrt, i u tom rastavljanju i sastavljanju, u osećanju da mi se celo biće opet preslaže sasvim iznova, morala sam da zapevam, prvo sama, tako da pomalo i čujem, tek toliko da se sramota može podneti, a zatim i kraj nekoga kome mogu da dopustim svedočenje jednoj promeni, jednom nadrastanju, ponovnom stajanju na vrhovima prstiju, ovog puta kraj sebe, sebe koja peva.

sudbinski susreti

Moj čudni život nekoliko me je puta darovao očigledno sudbinskim susretima sa ljudima i prostorima, jedan od njih je svakako bio moj prvi ulazak u studio Radio Beograda, kad se upalila crvena lampica i ja sam znala da pripadam, jedan od njih svakako je moj odlazak na čas pevanja i ulazak u mali studio u sobi kod Kaleta. Šta se dogodilo u tih sat i po, i kako sam stigla od vežbi disanja do vežbi pevanja, za mene je sasvim nepoznato, i graniči se sa natprirodnim, onim ličnim natprirodnim kada znaš da je putovanje bilo tako dugo i iscrpljujuće sa razlogom, ali da si evo sada, napokon, stigla, i težina je spala tako naglo i tako neprimetno da istovremeno ne znaš kako si je tako dugo nosila, i čini ti se da je nikad nije ni bilo.

Dugo i nežno sam kod kuće pripremala sebe kao dete, da će se desiti ono čega sam se uvek bojala u situacijama koje me sasvim izlažu svetu u totalnoj hipersenzitivnosti, kao da nemam kožu, što mi jednom za ručkom reče prijatelj, da ću tako, bez kože, sasvim izgubuti moć da govorim, i da ću samo sve dublje tonuti u sebe, sramotno nesposbnu da ovladam grlom, a da sam barem sama još bi se i podnelo, nego, biće svedoka. 

Svedočenje

To svedočenje, koga sam se stravično plašila, postalo je centralno i možda najsnažnije mesto mog konačnog proboja kroz crni obruč stida što me je celog života držao zatvorenu u samoj sebi. To svedočenje, taj krajnji rizik da neko kraj nas vidi do srži svu našu krhkost, i da je nežno obuhvati, u mom iskustvu večno vezano za besramane ili sažaljive poglede drugih kako ja to nešto radim ovako neobična, uz iščekivanje i strah da konačno padnem, ispustim taj tanjir, teško ustanem i nimalo elegantno sednem, ovakva kakva sam, večno vezano za sasvim nepotrebno divljenje, to svedočenje ovde je možda prvi put bilo ono što zaista jeste, i prvi put sam ga tako doživela, to svedočenje, je jedan od najvećih blagolsova koji jedni drugima možemo dati, to je zajedničko postojanje, zajedničko nadrastanje, neko je tu da stvarno vidi kako premašujem granice koje nisam sebi zadala nego sam se u njima našla, a sad napokon izlazim, prvi put, i prvi put udišem onaj vetar razvigorac, što je sigurno prošao i kroz onaj dedin orah, i prvi put napolje izlazi glas, moj glas. 

Glas je ptica, možda

Dok pored Kaleta sedim sasvim zapanjena činjenicom da ne samo da imam glas, nego prvi put mogu i da čujem kako zvuči kada pevam, a još nije ni ružno, osećam da nikad nisam bila prisutnija u telu, i nikad tako izvan. To iskustvo ukorenjeno u svedočenju i sigurnosti tako je izvanredno da pevam pesmu što mi trenutno najteže pada, ali ne tako da jedva preživljavam i očekujem smrt od muzike, pevam je lako i lepo, nadasve, radosno, što mi je sasvim, sasvim strano, 

moj glas je prvi put ptica koja prolazi kroz celo telo i penje se u grlo i glavu, penje se sasvim izvan mene, i svetli kao sunce kroz grane olistalog drveta, ptica što je puštena napolje, evo sad, prvi put, i mada nikad nije razvila krila i ne zna šta je nebo zna da se vine i poleti, ne previše visoko, taman koliko treba, pravo na nivo radosti, odakle se čuje sasvim jasno, kao onda glas mog oca u punoj sali, ali svečanije, jer dok pevamo refren (evo ovde je video), mada ne znam šta sam uradila, osećam da se nešto teško i tamno napokon završilo, i neka magija počinje, biće da je moj glas stvarno ptica, možda, mora biti, sigurno

P.S. Ako možeš podrži moj rad na Patreonu, da bih mogla u većoj meri da pišem tekstove dostupne svima. ❤