poezija: Brojanje
Mili moj dobri očeBrojiš li negde u svemiru kao ja ovdeNa prste:Jedan, dva, tri, četiri.Toliko dugo te nema. Jednom će ipak brojevi prestati da budu važniOnda kada neko drugi bude merioOdsustvo mene. Ti si ipak oslobođenUžasnog usudaNašeg suludog, uzaludnog života. Dobri oče.Mislim ponekad kakoNisi ni morao da me zahtevašPo svaku cenu i da me čekašTolike…
poezija: elementi postojanja
Neki dan mi je sestra donela radijator bacim pogled ka njemu, povremeno zovem ga Toplica. Nije mi hladno u zimu prvi put posle nekoliko godina ovog zamršenog odraslog života.
beleženje trenutaka: teže od težeg
I od težeg ima teže, tako mi je majka govorila kad sam kao devojčica plakala što ne mogu da trčim kao ovi što brzo igraju žmurke. Mogla sam da uradim na hiljade drugih stvari što uopšte nisu male, mogla sam da se obučem skoro bez ičije pomoći, mogla sam čak i da skočim u mestu…
Beleženje trenutaka: lepak
Lepak, tako se zgusnulo sve, i prostor i vreme, i nema više jedne tačke u kojoj mogu da prepoznam koagulaciju, da kažem evo, tu je, ja sam kriva, da pokažem prstom kao dete, pogledaj, odavde dolazi bol, ovde je rana, možemo li je previti, može se odozgo i lepak staviti, tehnički gledano, možda čak postoji…
Beleženje trenutaka: muzika, granična područja
Otvaram oči i vidim, promiče livada, krošnja drveta, ptica, oblak, još ne znam da ću se par nedelja kasnije istim putem vraćati nazad i već ću početi da se krunim iznutra, sada međutim, dok sve to još ne znam, osećam samo kako se penjem i penjem, kad stavim ruku na srce što udara o grudnu…
#8 beleženje trenutaka: don’t delete the kisses osam godina kasnije
Pre osam godina živela sam na kraju Zemuna u garsonjeri gotovo bez grejanja, tehnički ga je bilo, radijator priključen na centralno, ali prozori tako loši da toplota nije mogla da se zadrži, tada, kad sam spavala sa zimskom kapom na glavi, ispod nekoliko ćebadi, u duplim helankama i rolci ne bih li se kako bilo…
#7 Beleženje trenutaka: dosta
Kad je dosta, pomišljam dok ležim i gledam u plafon, plačem već verovatno četvrti sat, a možda traje i duže, ko će da meri, davno sam istrošila zalihu suza o kojoj sam kao devojčica čitala u medicinskim knjigama, dvadeset do trideset dnevno, kad je dosta krša u životu i kad je vreme da se stane…
#6 Beleženje trenutaka: prekidači ili gde se ovo gasi?
Nekad se moj svet zasnivao na prekidačima, a ne na nežnom dodiru pametnih ekrana, kad uključiš i isključiš nešto to se čuje, na primer, crno-beli televizor što smo imali, to kad pritisneš ono crveno dugme imaš lepo klik još dobiješ i elektricitet, kad hoćeš da uključiš svetlo, i to se čuje, svaki kontakt je imao…
#5 Beleženje trenutaka: nar
Postaje hladnije i to me plaši, evo me u jakni, napolju, a tek je avgust. Jutros nisam plakala, a nisam ni sinoć, možda mi zato sve izgleda tako sumnjivo, kao da samo što se nije raspuklo. Unutar mene je nar, one crvene semenke mogu da se razlete sad, evo sad, taj nar, to je sve…
#4 Beleženje trenutaka: intenzitet osećanja
Oči psa, sveže oprana posteljina, voda što ispira sve suvišno što sam ponela tog dana. Zrak sunca što mi pada na nadlanicu, dok pomišljam imam li uopšte kožu ili se sasvim bez nje okrećem svetu, nemam ništa da me štiti osim srca što se širi, sad kad sam prestala da govorim samo neka prođe, ne…
#3 Beleženje trenutaka: Vrtlozi
Samo sam jednom videla mali vrtlog u našoj seoskoj reci kad sam bila devojčica. Time su nas uvek plašili pa sam bila fascinirana — reka je tako mala, a ipak opasna, vrtlog je tako mali, a ipak opasan. I tako opasan i dalje je lep, u njemu se ogledaju vrbe i letnje nebo dok stojim…
#2 Beleženje trenutaka: Orezivanje ljutnje
Dobra sam u orezivanju ljutnje. Pažljiva sam i detaljna, i sečem je kao nekad moj deda voće, tako da ne ostane ništa suvišno, pa da drvo može lepo da poraste. Ne znam ko me je prvi naučio da sasecam svaki trag nezadovoljstva, ali znam da je proces sigurno uspeo, i tačno mogu da zamislim velike…
Kolumna: naša uloga je mala ali nije zanemarljiva
Kad silazim niz ulicu prvi put stvarno primećujem da su krošnje olistale, njišu se kao jedan veliki udah i izdah, ovo bi možda bio lep kadar za film, bez mene u njemu, sasvim bez mene. Dobro sam se umotala u mantilu, oprezna sam dok koračam, kao uvek, polako, polako, još je hladno, kao da nije…
Kako sam opet odustala od doktorskih studija
Ne bi me mrzelo da prolazim kroz sav očaj i lepotu, samo da bih mogla da napišem ovaj tekst, da bih mogla da vam kažem da je stvarno okej tražiti put koji je samo naš, našom brzinom, našim kapacitetima.
Kolumna: Sve što imamo je nada
Negde na Instagramu sam ovih dana naletela na post da nas ne drži živima postojanje u trenutku nego nada, nada u sutra.
lananikolic.com 