U klupu male seoske škole prvi put sam sela sa već delimično naučenim slovima i čitanjem, htela sam da znam sve, unapred. Ako zatvorim oči sa lakoćom se vraćam u tu radost učenja, obećanje magije znanja koje drži svaka još nepročitana knjiga. Kroz godine školovanja moja početna pozicija osećanja divljenja i radoznalosti postepeno je zamenjena agonijom perfekcionizma, koja se proteže do današnjeg dana kad u julsko popodne pišem ovaj tekst, na drugoj godini doktorskih studija. 

Zašto pišem ovaj tekst?

Jer nakon pet godina psihoterapije, jednih doktorskih studija od kojih sam odustala, i drugih koje sam upisala (a možda ih i završim) znam koliko svako podeljeno iskustvo može da znači. U procesima studiranja i učenja uopšteno gledano često se osećamo posramljeno što nismo bolji, i preplašeno da ustvari ništa ne valjamo, samo to još niko nije shvatio. Perfekcionizam je u tome specifično težak teret, koji nas sprečava da bilo šta započnemo, dovedemo do nesavršenog završetka i pustimo u svet, iz straha da neće biti dovoljno dobro. Pored toga, stvar dodatno otežava osećanje usamljenosti (samo ja sam nedovoljno dobra i ne razumem stvari) jer se u akademskom svetu premalo govori o izazovima, a takođe se retko dele informacije i usmerenja koja mogu da budu od pomoći. Ove godine uspostavila sam pet principa koji su mi pomogli da umanjim perfekcionizam, održim energiju i pažnju tokom rada na ispitnim obavezama. Pošto znam koliko je nežna podrška i nesebičnost retka, a značajna za sve nas na putu studija delim ih u nastavku:

Odmor je na prvom mestu

Ne rad, odmor. Kroz celo školovanje sam dopuštala sebi da odahnem samo kad završim sve obaveze, to je dovodilo do situacija gde sam “kampanjski” radila previše sati i dana dok nešto ne bude gotovo, ali sam posledično osećala potpuni gubitak energije za bilo šta, pa i za aktivnosti koje mi prijaju. Kad sam preokrenula stvar tako da osiguram dovoljno odmora, prirodno se desila energija za rad, i potreba da se čita, razumeva i stvara. Bez dovoljno odmora nema prostora za razvoj bilo kakve misli, pamćenje i povezivanje informacija.

Disciplina + mera

Disciplina nije isto što i strogost, koja se zasniva na kažnjavanju i pretnji. Disciplina je svest o tome da često treba da pristupimo zadatku čak i ako bismo radije bindžovali seriju, ali ne tako što ćemo da zaplašimo sebe posledicama, već tako što razumevamo da za rad ne sme da se čeka inspiracija koja će da nam padne s neba. Za rad je potrebno da smo dobili maksimalnu količinu odmora, a onda seli pred praznu stranu ili knjigu, da vidimo šta će da se desi. Bez suočavanja sa zadatkom, gledanja u njega i dodira sa procesom mišljenja i čitanja nema ni kreativnosti. U svemu tome je najvažnija mera, i to naša, lična, koju otkrivamo u procesu, a koja nas sprečava da osciliramo između kažnjavanja sebe na jednoj strani, i potpunog nerada na drugoj.

kratki intervali rada + pauze

Celo školovanje sedela sam nad knjigom satima, kao da je u pitanju test izdržljivosti neprijatne situacije, a ne vreme u kome treba da povežem ideje i naučim nove stvari. I meni zvuči neverovatno dok ovo pišem, ali u svim godinama školovanja, sve do sada, nikada nisam pravila pauze (osim za toalet i hranu). U procesu revidiranja mojih pristupa akademskom radu, shvatila sam da treba da radim manje (zamislite koja eureka) i da sebe svakako, i obavezno, obradujem pauzom. Posle kraćih intervala rada prestala sam da doživljavam to vreme kao pretnju i takmičenje sa samom sobom, a ujedno sam mogla da se stvarno odmorim na pauzi.

prati ritam tela, ne perfekcionizam

Iako znam za razne tehnike učenja, nisam želela da sebi uključujem tajmer jer sam shvatila da to doprinosi stresu i osećanju da sam neuspešna ako nisam bila savršeno koncentrisana svih recimo dvadeset minuta. Takođe sam osetila da mi vremensko uokviravanje pauze ne prija jer osećam da samu sebe kažnjavam iako mi treba još odmora. Namesto toga pustila sam svoje telo da vodi proces, i posmatrala kakva ravnoteža mu je potrebna. Ispostavilo se da sam posle nekih očekivanih nesrazmernih oscilacija zasnovanih na celoživotnom iskustvu težnje za perfekcionizmom i implicitnog kažnjavanja sebe, ušla u sasvim nov ritam gde sam prirodno išla iz pauze u rad, bez osećanja stresa.

vreme za igru je obavezno

Igra je prvo što nam oduzmu kada krenemo u školu, i tada naučimo da se pravo na igru ostvaruje tek onda kada se završi domaći. Kada rastemo, koncept igre se menja, ali za mnoge ostaje isto osećanje krivice ako su dozvolili sebi bilo kakav oblik kreativnosti, a nisu završili obaveze. Najveći šok koji sam doživela na osnovnim studijama je da iako se dobije diploma studiranju i učenju nema kraja, svaka materija je neiscrpna. Na prvoj godini osnovnih studija naivno sam mislila da je najbolji način da osiguram ispunjavanje obaveza tako što ću prestati da crtam, i to mi je bila jedna od najvećih grešaka. Ako čekamo da sve završimo pa da dozvolimo sebi zaigranost i opuštenost, nikad neće doći idealno vreme za to. Bavljenje kreativnim radom (šire gledano, igra) je obavezna i neophodna, a ne traćenje vremena, kako kapitalisitlki svet u kome živimo želi da nas ubedi. 

bez čega se ne može?

bez igre i odmora! Sve ostalo polazi iz toga — samo ako smo dovoljno odmarali i igrali, odnosno bili kreativni, imamo energije i inspiracije za mišljenje, učenje i rad.*

Ako želimo da održimo ljubav prema znanju, i putanju razvijanja akademskog učenja i rada prolazimo sa uživanjem, a ne preplavljeni strahom što nismo dovoljno savršeni, jedini način je da igri i odmoru vratimo zasluženo značajno mesto u temeljima naših bića. 

savršeno ne postoji

Za kraj želim da vas podsetim još jednom — savršeno stvarno ne postoji. Uradite najbolje što možete u datom trenutku, odmorite se, zaigrajte, pa krenite ponovo. Stvarno nije važno koliko smo puta pali, nego koliko smo puta ustali, nesavršeni, sa poštovanjem za ljudska ograničenja koja imamo, i sa divljenjem za sve kapacitete koje tek treba da otkrijemo.

*tekst nije zamena za stručnu psihološku i akademsku podršku i predstavlja lična iskustva autorke.