U moju sobu u studentskom domu jednom je ušla nepoznata devojka i pitala imam li fen. Nego šta, rekla sam, u sekundi ga dohvatila sa police i dala joj. Znaš li ti ko je ovo, pita me drugarica, nemam pojma, mirno odgovaram. Pa šta ćeš ako ti ne vrati fen? Ih! odmahujem rukom. Taj pokret bez razmišljanja, kad sam potpuno neznanoj osobi dala nešto što nemam para da nadoknadim, a da mi na pamet nije pala sumnja, možda je najbolja slika toga što sam dugo bila – ona što daje ali ne ume da uzme skoro ništa. Kakva dobrota, možda mislite. Čekajte samo.

Lepo vaspitano dete

Znate one priče o tome da kad se ode u goste, neka deca su mogla samo da sede na kauču i gledaju u stvari, ne dišući dok odrasli pričaju? Ja sam bila to dete. Pitala sam roditelje smem li da pogledam neki predmet i vraćala tačno na mesto odmah zatim. Nikad nisam posegnula ka bilo čemu oko sebe bez prethodnog odobrenja. Ako je bilo kolača, morala sam prvo da kažem, ne treba hvala, pa onda ako me opet pitaju, da uzmem, ali samo malo. Jednom sam gledala rođaka kako u tuđoj kući jede sve sa tacne sa tanjira bez ikakve brige, dok su mrve padale svuda okolo, i nisam mogla da poverujem kako može da bude tako neučtiv i bezbrižan. Kraj mojih se ni u paralalelnom svetu nešto takvo ne bi desilo. Ako bih se i usudila da učinim takvu vrstu prelaženja nepisanih granica, bila bih opomenuta kod kuće, ne čak ni oštro, ali na takav način da bi mi bilo jasno da sam ih razočarala, i pritome urušila neki poredak samo njima znan, poredak koji je ustvari varijanta socijalnog kapitala – kad nemaš para imaš samo dobar glas koji ne sme biti narušen, i dete je produžetak toga. Na šta to liči da tvoje dete u tuđoj kući pojede sve kolače i ne daj bože pita imate li još? Pa to ne može.

Tuđe i moje

U prvom razredu osnovne drugarica mi je u školi poklonila ogledalce koje je pripadalo njenoj mami, o čemu nisam imala pojma.  Kad sam to donela kući moja majka me je naterala da ga odmah sutra vratim, istovremeno mešajući ručak dok sam ja bila nagnuta nad sveskom za domaći kazavši, “ti ne znaš da li to njenoj mami treba”, i još “to nije tvoje”. Koncept tuđeg koji je tek u školi počeo da mi ulazi u glavu bio je primenljiv uglavnom jednostrano, jer je meni bilo zabranjeno da uzimam i pozajmljujem, takođe i da prepisujem nečiji domaći ili radim bilo šta slično što bi potpalo pod naznaku varanja, sasvim je prihvatljivo bilo, ipak, da ja pozajmljujem sve iz školskog pribora ili dajem svoj domaći drugima da prepišu. Lepo vaspitano dete neće kazati “čekajte malo, ovde nešto nije u redu”, lepo vaspitano dete neće kazati ništa jer je lepo vaspitano, a lepo vaspitana deca imaju dobre ocene i ćute kad odrasli govore.

Tekst: Lana Nikolić

Foto: Pinterest