Moj deda je bio majstor građevine, zvao se Jugoslav, u kuću je ulazio samo da se ogreje i da pomalo jede, plava kosa mu je uvek bila uredna začešjana na stranu, govorio je kratko i kao da mora, kretao se ipak, sa lakoćom i kao da ne oseća prostor, tako mora biti da se i u mladosti po skelama penjao vešto, i ta jednostavnost pokreta zadržala se u njemu do poznih godina, nisam baš mogla da ga pitam ništa stvarno važno, detinje važno, deda zašto je ovo ili ono ovakvo ili onakvo, bio je strog i sasvim zatvoren, da me je voleo nije bilo sumnje, pitanjima u toj ljubavi ipak nije bilo mnogo mesta, ali u njegovom dubokom plavom pogledu što je ličio na jezero kraj koga je često sedeo strpljivo loveći ribu, u tom pogledu uvek je bilo mesta za celu mene ovako drugačiju, i u ćutanju, naročito u ćutanju, tog dedu, majstora građevine sada pominjem zato što za njega imam pitanje, a sama moram dati odgovor.

deda, a zašto ti kosa ide ovako na stranu

Pre pitanja ipak, jedna slika, evo dede na podu kraj mene, možda imam šest godina ili manje, mazim ga po kosi i pitam za tele, eno ga u štali, tek se rodilo i sve me o njemu zanima, deda strpljivo i nežno odgovara na svoj odsečan način, nije ljut, samo ne zna sa rečima, nekim čudom povezuje ih u rečenice, dovoljno sam mala da se granica ćutanja mešu nama još nije sasvim postavila, deda, a zašto ti kosa ide ovako na stranu, svi mali odgovori i dalje su tu, prisutni, dedin pogled je ipak blag i dubok, sviknuto ćutanje i jednosložne reči ne mogu mu ništa i sve su njegove bore osmeh dok mu začešljavam frizuru prstima, strogi deda, deda koji ne želi da priča, osim kad mora, ili ako sam ga baš pitala za tele, zna da volim tele i on voli mene, samo se ljubav ne govori nego pokazuje u svakodnevnom, ali se ljubavlju ne zove, moj deda ako je nekog voleo verovatno bi mu podigao kuću mnogo lakše nego da izgovori blagu reč, tome ga niko nije ni učio.

graditeljska linija i mravinjak

Kad razmišljam o svom poreklu uglavnom mi je na pameti siromaštvo jer ono oblikuje čoveka više nego što se da primetiti, a pored toga, baš ta građevina, jer je pored dede veliki deo te proodice sa mamine strane na ovaj ili onaj način povezan sa građenjem i majstorisanjem svake vrste. Osim što sam se večno divila veštini da se kuća digne od na mestu nepogrešivo isplaniranog i iskopanog temelja na zemlji (prethodno obeleženog najobičnijim kanapima) do krova gde se crep postavlja naizgled tako lako kao što deca slažu kockice, nisam se mnogo bavila tom graditeljskom linijom, pre svega jer je bila vezana za fizički rad i prilično neophodnu spretnost i brzinu koju zbog svega što jesam u fizičkom smislu nikad nisam ni upoznala. Meni je telo bilo nužno zlo koje služi da na njemu postoji glava, a glavom čitam, tako sam sedela i dok su se naše porodične kuće gradile i dograđivale, u malteru i cementu, povremeno posmatrajući kako se pesak ubacuje u mešalicu, što je činio tata, ili kako se ravna beton, što je neizmerno vešto (a opet, brzo, neprimetno) činio ujak, kako se izliva ploča na kući pa onda poliva vodom, meni je telo bilo nužno zlo, glavom sam posmatrala pa sam je vraćala na knjigu, cela se ta grana moje porodice neprekidno kretala kao mravinjak, kuckajući i lupajući, podižući i popravljajući, ja se nisam pomerala s mesta, moja starija sestra posluživala je kafu svima istom hitrošću, mada odmerenijom, i ona je imala školu i domaći, ali mnogo manje vremena, od mene niko nije očekivao ništa sem da budem pametna, pa sam ih pametno i posmatrala, naravno, u tišini, tad sam već znala da je manje pitanja ustvari bolje, deda se retko kretao tim kućnim gradilištima, njegovo je znanje i iskustvo stečeno čistom praksom ipak obuhvatalo jednim plavim pogledom taj vredni mravinjak, i negde na samom kraju mene, koja sam izgleda sasvim promašila taj porodični krvotok opšteg kretanja i stvaranja.

prekinuti iztraživački poduhvati

Ako sam i imala težnju da se krećem i istražujem prostor, pa i da gradim, o čemu svedoče sati provedene u radionici drugog dede, onog večno ljutog, što me je ipak beskrajno voleo, gde sam prebijala prste čekićem sama učeći da kovem i spajam šta se moglo spojiti od letava i eksera, ona je sasečena negde oko šestog razreda osnovne kad sam dobila tako stravične bolove da više nisam mogla ništa. Normalan tinejdž rast pakao je za svakoga, za mene su ti razvojni bolovi doneli novi nivo toga i narednih pet godina učila sam da živim tako koliko sam mogla. Posle su se izmenili, produbili, odabrali neke druge delove mog tela, ali tih prvih pet godina možda je najteže jer me je iskustvo naglog bola sasvim me odvojilo od pokreta koji su mi u detinjstvu ipak bili štedro dati bez obzira na to što sam se drugačije kretala. Sad je svaki pokušaj da učinim nešto sa prostorom oko sebe bio zaliven suzama, i svaki metar je bio pregovaranje sa sobom da izdržim, sve do gimnazije, nakon nje je samo došlo drugačije, samo drugačije, a nije manje bolelo. Tako sam negde oko desete godine prestala da pokušavam da se uzverem na drvo, popnem na naslaganu ciglu, skačem u mestu, popravljam šta se popraviti ili pokvariti može, rastavljam stare uređaje, i naravno, bavim se čekićima i šrafcigerima, jer više nisam mogla normalno da stojim od bolova. Prekinuti istraživački poduhvati o kojima bi se imalo šta kazati na terapiji, samo što ja o njima nikad i nigde ne govorim, naročito ne o tom bolu, bol je neprevodiv i neprenosiv, naročito onaj koji obeležava i donekle prekida detinjstvo, to što sada činim, to je zbog dede, Jugoslava, graditelja, zbog uspomene na gipkost i lakoću kojom je prolazio kuhinjom i dvorištem i garažom, zbog uspomene na lagan skok kojim se penjao na traktor, a verovatno i na skelu na gradilištu, to nisam videla, samo nagađam, moralo je biti tako, morala sam izgleda i ja da prestanem da zakucavam te ekesere u najbližu letvu, i da budem jedina koja majstorima ne kuva kafu kad grade u našem dvorištu.

šta sve Lana zna iz glave

U obe moje porodične grane relativno se ceni pamet, ali čini mi se da se mnogo više ceni spretnost, naročito na ovoj strani gde se nalazio deda Jugoslav, zvani Juga. Lepo je što čitaš, mogla bi malo i da poskočiš, to se naravno nije odnosilo na mene, sve moje sestre u tinejdž dobu hvalile su se jedna drugoj skoro neprimetno time što znaju da spreme i urade, recimo, kako znaš da je šlag dobro umućen, mene je sve to zahvatilo mnogo kasnije, zapravo sada, kad iznova učim da volim hranu i da sebi spremim da jedem, u tim danima kada je svaki sat neki razvojni skok, dok su te moje sestre kuvale i raznosile kafe, i spremale hranu za razne proslave, meni su sporadično davale da na primer seckam šargarepu, a i to uz rečenicu mi ćemo brže, stoga nakon nekog vremena i nisam htela da moja glava služi za bilo šta što nije škola i pamet, u takvom okruženju ja i nisam bila sve što devojka podrazumava, bila sam nepoznati enitiet i izgledom i ponašanjem, i u prostoru gde su se svi od dede do braće i sestara u širem porodičkom krugu kretali spretno i brzo moje sedenje bilo je utoliko uočljivije, sve se u mojoj graditeljskoj grani porodice moralo učiniti neprimetno elegenatno ali iznad svega brzo, kao što ujak zaglađuje beton, tako da se perfekcija čini sasvim slučajno izvedenom, jedina perfekcija koju sam možda mogla da izvedem je nasumično kreativno povezivanje informacija iz škole, pisanje i crtanje, a to nikome nije trebalo osim kao kuriozitet šta sve Lana zna iz glave (je l ti to iz glave crttaš, jesi tu pesmu napisala iz glave), a iz tela, ipak, ne zna ni da oljušti krompir.

Deda, jesam li graditeljka?

Moj deda Jugoslav možda je prva osoba u mojoj porodici koja me je naučila da čovek može da umre i “prirodno“ bez kompletnog užasa koji smrt uglavnom zna da okruži, i da u takvim okolnostima ona može biti zaokruživanje života umesto naglo prekinut potencijal. Zato kada je deda, graditelj, što je znao da podigne kuću i iz oka sračuna i isplanira smer kojim će se ona kretati i rasti dok ne doraste do ivice neba, u jednom trenu umro, to nisam doživela kao napuštanje nego kao prirodan sled, i mogla sam da ga pomilujem po istim tim graditeljskim rukama poslednji put sa vrlo malo tuge, a beskrajno mnogo ljubavi. Taj deda, graditelj, koji mi je možda i prvi pokazao tu neprimetnu hitrost i okretnost, a zastrašujuću snagu i nedostatak koliko i mudrost ćutanja sada stoji kao protivteža mom pitanju što me je je nalazilo u raznim talasima rasta odraslog života, ali ga nikad nisam ovako jasno videla i postavila: jesam li ipak i ja graditeljka?

čime onda gradim deda i kome to treba?

Ja koja nemam pojma kad znamo da je umućen šlag za tortu, nisam nosila poslužvanik sa kafama radnicima ni ručak u njivu, a moja sestra jeste, ja koja sam naučila da pišem i crtam, i da govorim pred hiljadama ljudi ali i dalje nisam zaboravila na onaj težak čekić drugog dede i majstorsku olovku koju sam koristila da crtam po stolu njegove radionice, ja što nikad nisam seckala šargarepu ni meze za slavu jer će drugi to brže, ja što sam i dalje nepoznat entitet žene koja nije ni doktirirala niti se udala, da je bar nešto uradila, jesam li ipak nekakava graditeljka, samo to još ne znam, šta ti misliš deda, možeš li mi reći tu jednu jednostavnu reč koja ne uzima u ustima mnogo prostora, je li se i šta iz vaše graditeljske linije koja je znala da oblikuje materijale u kuću gde ljudi mogu da žive ceo vek, je li se prelilo na mene, dok stojim nasred još jednog životnog raskršća i ništa više ne znam, to bih da znam:

deda jesam li graditeljka, sasvim strana vama, sasvim drugačija, ja koja nigde do kraja nisam pripala niti sam naučila išta što bi se u vašim životima računalo kao vredno i važno, na primer da budem brza i spretna, jer ja sam spora, deda, i spretna sam samo glavom, a i to kad ne mislim suviše, čime gradim deda, ako jesam graditeljka, prostora i stvari koje se ne mogu opipati rukama i naplatiti parama, ako jesam, a jesam graditeljka, jesam, to nije velika reč, ne uzima u ustima tako puno prostora, ali se teško kazuje, ako jesam, a izgleda da jesam, čime onda gradim deda i kome to treba:

srcem, svima.

Tekst: Lana Nikolić, fotografija Pinterest

Ovaj tekst je dostupan svima i može se čitati besplatno, izvorno je objavljen na mom Substack kanalu. Ako možeš podrži moj rad na Patreonu, da bih mogla u većoj meri da pišem tekstove dostupne svima. ❤