Poslednjih par meseci nameštala sam sočivo unutrašnjeg mikroskopa sporo i precizno kao nekad pravi instrument u kabinetu za biologiju. Prvi put, zadatak je bio da se osvetli i uveliča usamljenost i pauza, u prostorima gde svetlost možda nikad nije ni doprla, te dve stvari od kojih pošten svet celog života beži u galopu. I ja bih, da sam mogla. Morala sam ipak, da okrenem točkić sa strane, izoštrim sliku  i pogledam.

januar, ili nešto malo pre toga 
Krenulo je malo pre Nove godine, doba što je za mene uglavnom vakuum u vremenu i služi samo tome da vidim koliko zapravo nemam, i koga nemam. Krenulo je sa jasnim saznanjem koje se najedanput formiralo u meni jednog jutra nakon buđenja, dok sam sedela za stolom u sivom džemperu i gledala u policu sa knjigama i parket kao da će progovoriti ako dovoljno dugo posmatram, to saznanje bilo je sasvim jednostavno, moraće se pogledati u ono od čega sam bežala svih prethodnih godina dok sam pokušavala da održim ideju normalne porodice i normalnog života. 
Šta je normalno nikad nisam znala da opišem, znala sam samo da ga želim, i znala sam da ga nemam. Normalno sam dakle prepoznavala po nemanju, po odsustvu, i to što sam zagrebala po iskustvu uklapanja u osigurane novogodišnje večeri i prijatelje na proslavi u dnevnoj sobi samo je otežalo ovaj kasni decembarski susret sa sobom. U mesecima pre tog jutra naučila sam da osećam kad se težina koaguliše i onda se raspukne i prelije me tamom sasvim, težina predviđanja, sad će biti loše, evo ga samo što nije, ali ti si jaka, možeš da izneseš i kad udari bićeš spremna. 

Ceo tekst je dostupan na Patreonu, podržavanjem mog rada tamo pomažeš da više mojih tekstova bude dostupno svima i da stvaram sa manje stresa 💙