Krevet je dobar, to ne vredi, jer ja se u njemu okrećem kao u grobu, poređenje je glupo ali je i dalje sasvim moje, moje iako pokušavam da odlepim svoje biće od smrti i svih njenih oblika već neko vreme, to izgleda kao da samoj sebi pokušavam da sljuštim kožu, a nova se još nije formirala, ipak moram da gulim noktima, nekad se setim i da budem nežna, samo malo, ta reč, što ne mogu da je izgovorim ni napišem, ta reč čini da ne spavam, i pored nje, ono nedoživljeno.

traka svetla

mrkli mrak, osim onog svetla što sam ostavila kao traku smisla kad sam navlačila zavese jedno trista eona pre, tri sekunde pre, sad je svejedno jer ne spavam već satima, a ne spavam iz dva konkretna razloga, prvi je što se u hotelskoj sobi čuje neki čudan zvuk koji izgleda kao ventilacija, ali to nije, pa ne mogu da ga ugasim, drugi razlog je život, sve ono što me tokom dana muči lako je rešivo bilo kakvom aktivnošću, u pola kačenja veša u Beogradu setim se da se stvari o kojima mislim nisu desile niti će se desiti pa se fokusiram na to da mi majica ne padne na pod, onda pređem na nešto drugo, noću mi nema spasa, ležim i gledam u plafon, ležim i gledam u ivicu jastuka dok se svetlo probija kroz roletne, ovde ležim i gledam u traku svetla, biram koja me strana tela manje boli pa se prema njoj rotiram, tragedija nije u tom bolu, tragedija za mene u tom trenutku kada ne znam je li vreme što je prošlo uopšte merljivo ljudskim sistemima, sastoji se jedino u tome što sam već napisala, da se stvari o kojima mislim nisu desile niti će se desiti. Traka svetla u tome je kao pojas za spasavanje u okeanu senki u sobi, samo jedan milimetar pokreta ruke i jedan klik deli me od toga da svetlo obasja i mene i sve demone koji su me iznutra posetili, ne posežem za tim, treba mi taj mrak, zvuk se i dalje čuje, a nije ventilacija, i da je soba zaposednuta ne bih se nasekirala, mnogo sam gore svime što me muči zaposednuta ja.

Ceo tekst je dostupan na Patreonu, pročitaj ga ovde.